Експерт: спречавање авионских несрећа захтева систематични прилаз
17. новембра приликом слетања пао је Боинг-737 авиокомпаније Татарстан који је летео у Казањ са московском аеродрома Домодедово. У њему су била 44 путника и 6 чланова посаде, сви су погинули. Верзије катастрофе, као и узроке настанка хаваријских ситуација анализира у интервјуу за Глас Русије Виктор Заболотски, заслужни пробни пилот СССР, председник федерације љубитеља авијације Русије.
Виктор Заболотски чији летачки стаж износи 50 година сматра да је непосредни узрок катастрофе био губитак брзине, због чега се авион преврнуо и скоро вертикално пао на земљу.
- То се дешава на било којој висини ако авион губи брзину и постоји мало преоптерећење. У том случају у зависности од увећања оптерећења — а они су увећавали висину — дешава се обрушавање. Зашто се десило обрушавање? Истичу се верзије да пилоти нису дали гас. Они су возили у атоматском режиму, а можда и у ручном, али нису контролисали рад мотора.
Истовремено Заболотски скреће пажњу да се трагични инциденти у руској авијацији дешавају по правилу у близини земље: или приликом слетања, или приликом полетања. Зато све ове случајеве треба разматрати комплексно као систем деловања посаде и копнених служби, систем припреме посаде, систем контроле техничког стања авиона.
Говорећи о техничком стању авиона који је доживео катастрофу, ветеран авијације је подвукао да старих авиона нема, авион је или исправан или неисправан. Ипак случај боинга који је пао код Казања наводи на опрез.
- Видимо да се променило седам корисника и да је тим авионом било извршено хаваријско слетање када су били оштећени точкови и други елементи конструкције и био извршен озбиљан ремонт. Мислим да ни једна добра компанија после таквог ремонта не би пустила авион да лети са путницима. Такви авиони се користе за превоз терета.
Није случајно, сматра Заболотски, што су боинг продале Бугарске авиолиније, претпоследњи власници авиона. Постоји појам као што је ”болестан авион” - на њему се стално дешавају мањи кварови, и од таквог авиона се на крају ослобађају.
Што се тиче нивоа припреме пилотских кадрова, Заболотски је истакао и одређене слабости карактеристичне за мале авиокомпаније. Према његовим речима, три велике руске компаније — Аерофлот, Трансаеро и Сибир — имају систем припреме лиценцираних кадрова. У стуштини то је у минијатури систем који је постојао у совјетском Министарству цивилне авијације. Мање компаније не могу то себи да дозволе.
Превладавање проблема недостатка квалификованих кадрова омогућила би обнова мреже аероклубова, који су били извор летчког састава за цивилну и војну авијацију. Аероклубови, како подвлачи пилот-ветеран, воде првобитну селекцију и пружају основне летачке навике. Млади пилоти који поседују ове навике немају илузију да им аутоматика у савременим авионима гарантује пет живота, као у компјутерској игри.
Андреј Иљашенко,
