Налазите се на страници > Почетна > Колумне > Холивуд се боји политике

Холивуд се боји политике

22-11-2013 02:06:21 | | / vostok.rs |


Од убиства Џона Кенедија прошло је 50 година, али светски кинематограф још увек не обилује филмовима посвећеним овом догађају. Иако ова прича лако може да се претвори у шпијунски акциони филм или високобуџетски кримић, режисери, а посебно амерички, не желе да се прихвате таквог материјала. То је редак случај у којем Холивуд не жели да се бави политиком.

Први су се на убиство Џона Кенедија одазвали филмски студији у Источној Европи мађарским филмом „Витезови златне рукавице“ (1968) и совјетским филмом „Вашингтонски дописник“ (1972). У оба филма се отворено говорило о атентату, а у „Витезовима“ је било речи и о теорији завере. А у САД се дуго година само алудирало на убиство 35. председника. У филмовима „Завера ‘Паралакс’“, „Зима – сезона убистава“ и „Блесак“ 1970-80-их година приказани су атентати на познате политичаре који су се одлучивали на то да се возе градом отвореном лимузином, попут Џона Кенедија. Радикални преокрет је наступио тек 1991. године кад се на екранима појавио филм „Џон Ф. Кенеди. Пуцњи у Даласу“ (“JFK”). Режисер Оливер Стоун се осмелио да с екрана оптужи америчке специјалне службе за организацију атентата и подвргнут је критици. Она је понекад била основана, сматра пуковник КГБ у оставци, аутор књиге „Три метка за председника“ Олге Ничипоренко:

- Постојала је сведокиња – Џејн Хил, која је тврдила да је стајала поред Кенедијевих кола у тренутку кад је испаљен хитац и да је видела да се то десило спреда. Међутим, постоји и познати филм Запрудера који је аматерском камером снимао Кенедијево путовање Даласом. На основу 313. кадра овог филма види се да четвртог, петог и шестог пуцња који су приказани код Стоуна, није било, а да је кобни трећи метак којим је председник погођен у затиљак, био испаљен отпозади. Запрудеров документарни филм демантује сведочење Џејн Хил, а Стоун га, напротив, користи.

Међутим, већи део примедаба, како медија, тако и власти, не тиче се фактичких грешака, већ основне идеје филма. Оливер Стоун је практично проглашен лудим због тога што се усудио да за смрт председника оптужи специјалне службе, сматра новинар, аутор књиге Brothers: The Hidden History of the Kennedy Years Дејвид Талбот.
Оно што је приказао Оливер Стоун било је шокантно и експлозивно. Такво је и данас. Ова тема је у САД још увек табу. То се види по књигама и телевизијским шоуима, који се појављују у земљи уочи 50-годишњице Кенедијевог убиства – нико не сме да говори о атентату са смелошћу Оливера Стоуна, све се плаше и још увек понављају речи Воренове комисије о томе да је Ли Харви Освалд био усамљени убица. И главно је то да је Холивуд на примеру Оливера Стоуна научио да је Кенедијево убиство забрањена зона.
Више-мање слободнима се у разматрању Кенедијевог убиства осећају само творци серија. Притом их медији и политичари не дирају, очигледно их сматрајући мање утицајнима од дугометражних филмовима. У „Тајним материјалима“ 1996. године приказано је да је Кенедија убио агент ЦИА с надимком Пушач. 2010. године, у серији „Кости“ група судских антрополога је проучила скелет 35. председника и дошла је до закључка да су била двојица стрелаца. 2011. године су аутори мини-серије „Кенеди“ приказали свађу између председника и Линдона Џонсона и алудирали су на њихове конфликте који су за неке новинаре 1960-1970-их година представљали повод да оптуже потпредседника за организовање атентата.