Пољскa ескалација мржње према Русији
95.-годишњицу од проглашења независности Пољске после Првог светског рата радикална десница је претворила у експлозију агресије и мржње. Акти вандализма ка Руској амбасади у Варшави приморали су полицију да прекине манифестацију.
Она је трајала само један и по сат и окупила на хиљаде људи, од којих су неки дали одушка својим идеолошким фрустрацијама. Пред Дворцем културе и науке Русије су демонстранти спалили руску заставу, скандирајући "Русија - Курва". То што се десило, није било случајно, већ је имало различите узроке.
Константна карактеристика идеологије пољских десничарских организација је програмирана мржња према Русији. Ова мржња, негована дуги низ година, постала је део школског образовања, чује се из уста политичара и вешто се пласира у медијима, и то не само крајње десничарским. Русија и њен председник Владимир Путин су за многе исто оно што је ђаво у учењу Римокатоличке цркве - оличење зла КГБ-а, којим плаше све унаоколо. Поред тога, ова мржња - један је од елемената пољских међународних односа натурена Пољској политиком ЕУ према Русији. Јаки антируски став исказује шеф пољске дипломатије.
Ни једна манифестација пољске опозиције не пролази без анти-руских елемената. Слоган "српом и чекићем по црвеном олошу" скандира се на скоро свим њиховим јавним наступима, чује се на фудбалским утакмицама и сусретима под окриљем католичког Радија Марија. Ово се дешава већ дуги низ година. Пример ескалације мржње према Русији је фудбалски меч у Варшави Пољска - Русија за време првенства ЕУРО-2012.
У медијима је готово немогуће наћи објективне извештаје о Русији. Смисао се изврће и описују се догађаји крајње тенденциозно. Класичан пример су чланци о Русији у новинама "Виборча".
Мржња према Русији се може сусрести у Римокатоличкој цркви: најчешће је повезана са Смоленском катастрофом или историјом Пољске. Проповедаоница у црквама често служи као политичка трибина, а сами храмови - места политичких расправа поводом националних празника, понекад, као нпр. 3. маја и 15. септембра, када се поклапају са верским празницима.
Сваку критику бискупа, посебно у последњих неколико година, ова верска група најчешће доживљава као напад на Цркву, а критичаре - као непријатеље цркве, са којима се треба борити и управљати на њих сву силину емоција. На таквој основи, која култивира мржњу, презир и тучу као прихватљиво друштвено понашање, отприлике, око 25% одраслих Пољака негује мржњу према Русији, сматрајући је узрочником несреће код Смоленска.
Пољски лидери владајуће групе, премијер и председник Пољске, историчари по образовању, имају опозициону прошлост повезану са "Солидарношћу". Због тога, они не могу да држе дистанцу и објективно се односе према прошлости. За њих, као што је у свом говору 11. новембра рекао председник Коморовски, Пољска је повратила своју независност 1918 и 1989. Прецртавши читав свој период одрастања, ови пољски лидери такође на свој начин негују мржњу према Русији. Допринос победи Прве пољске армије током Другог светског рата се тенденциозно игнорише, јер су се пољски војници борили раме уз раме са Црвеном армијом. Период обнове земље после рата се негира и брише из историје - јер је то "ђубриште". ПНР - период тоталитарне државе под окриљем Стаљина и Совјетског Савеза. Управо тако се преноси младим генерацијама новија историја Пољске. Млади људи се у основној школи уче мржњи и презиру према источном суседу и својој прошлости.
Десничарски радикали, популисти - су пре свега млади, којима држава и друштво не пружа довољно прилике да испразне своју енергију својствену њиховом узрасту. За њих је спорт - пре свега туча на стадионима, пошто спорт у школама практично не постоји. Веронаука је важнија од физичког образовања. Изградња фудбалских стадиона у оквиру владине акције "орлић" није довољна. Академски спорт је доступан само елити. Не постоји масови спорт за младе, спорт је постао комерцијална забава. Цватући у ПНР покрет харцера који је масовно окупљао младе људе, претворио се у елитистичке групе, које се такмиче у "националном патриотизму".
Коначно, један од последњих разлога - то је перцепција младих људи, не само о слободи као анархији, већ и у недостатку поштовања према етичким нормама и закону. И опет, пример даје сам врх: пољски парламент, неправедна суђења, снисходљива полицаја, неетички свештеници.
Ако се у Пољској званично мрзи Русија, ако се по потреби политике мења историја, ако се презир, непристојност и агресија према другима јавно дозвољавава и подстиче, ако медији воде антируску пропаганду, а слобода се изједначава са анархијом, чак и у пољском парламенту, онда понашање необуздане омладине не изненађује.
Око ње се налази превише лоших примера.
Мишљење аутора не мора да се подудара са ставом редакције.
Зофја Бомбчинска-Јелонек,
