Дејтон 1995: Како се у бази "Рајт-Петерсон" делила Титова Југославија (Део 1)
1. новембра 1995 у америчкој ваздухопловној бази "Рајт-Петерсон", држава Охајо, почели су разговори тројице лидера бивше Југославије. Пут до договора је био дуг и тежак. У то време сам радио у Сарајеву и Мостару и помно пратиo развој ситуације. Четворогодишњи рат у Хрватској и Босни и Херцеговини се ближио крају.
Председник Бил Клинтон је успео да приволи тадашње лидере Фрања Туђмана, Алију Изетбеговића и Слободана Милошевића да седну за преговарачки сто. До тада, САД су врло изадашно пружале помоћ Хрватима и муслиманима у стварању Муслиманско-хрватске федерације. Наравно, није било лако Хрватима и муслиманима да забораве на време када су са невероватном жестином пуцали једни на друге, посебно у Мостару. Последњу годину дана сам често боравио у том граду и било је јасно да су односи још увек далеко од идеалних. Али, најважније је, да је "оружје заћутало" и да је кренуло "утирање" пута ка мирном животу. То је давало наду.
У Дејтону, Слободан Милошевић је покушао да дође до компромиса са дојучерашњим непријатељима - Туђманом и Изетбеговићем, који се у то време стално појављивао у јавности са ореолом мученика и страдалника. Муслимански лидер је успео да убеди свет да је његов народ највише страдао у овом рату. Запад је поверовао Изетбеговићу и његовој пропаганди, коју су свесрдно потпомагали Бил Клинтон и Ричард Холбрук. У Вашингтону, у тим новембарским данима, били су сигурни да ће се у Дејтону наћи заједнички језик. Додуше не директним путем, већ преко посредника, али ипак заједнички.
Отварајући 1. новембра 1995. преговоре тројице лидера бивше Југославије, амерички државни секретар Ворен Кристофер изразио је наду да ће се у ваздухопловној бази "Рајт-Петерсон" доћи до компромиса. Наравно, бивша Југославија није могла бити враћена у првобитно стање. Током 4 године рата, на мапи Европе су се појавиле нове државе - Словенија, Хрватска, БиХ (као заједница Републике Српске и Муслиманко-хрватске Федерације), СР Југославија и Македонија. Свака од њих је функционисала по својим законима, свака је имала своје председнике и свака је изгубила много у овом рату. Без препорода и обнове привреде, мир у региону би био толико крхак, да се у сваком тренутку све могло поновити. Европа се тога највише плашила. Европска унија је предложила "Маршалов план-2". Пре свега, он је био намењен БиХ како би се ова мултиетничка држава спасила од нових сукоба. Међусобно признавање и поштовање државног система БиХ, начела демократије и поштовање људских и мањинских права требало је да постане лакмусов папир за добијање безповратних средстава. Непоштовање ових услова могло је довести до одлива капитала и економских санкција.
Шта је још тражила европска заједница од регионалних политичара? Хрватска је била условљена повратком србског становништва на територију, која је до недавно била под заштитом УН. Мислило се на бившу Респеблику Српску Крајину (РСК). Србима су требала бити гарантована грађанска и политичка права, као и лична имовина. У Дејтону су знали да је масовни егзодус и етничко чишћење Срба из августа 1995, било изведено од стране Загреба уз прећутно одобрење Вашингтона. Што се тиче Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора), Европа је чврсто инсистирала на решавању проблема Албанаца на Косову.
Тј. радило се по принципу штапа и шаргарепе, само је са шаргарепом ишло мало теже. Милијарде долара, које су стизале у регион, узимале су се од обичних Немаца, Француза, Енглеза, или из земаља произвођача нафте са Блиског Истока. Али, тих 20 милијарди долара, очигледно, није било довољно. Зато се много наде полагало у јапански и амерички капитал. Наравно, новац нико не даје лако. Међутим, Балкан је веома перспективно тржиште. Иако мир још увек није наступио, у будућности би се овде могло добро зарадити. Локални економисти су процењивали материјалну штету од рата у Босни на 30 милијарди долара. У првој фази су рачунали на помоћ од 10 милијарди долара. При том, новац је требало да буде подељен између свих страна у сукобу - Хрвата, муслимана и Срба. Ту је било и питање дуга владе у Сарајеву, који је до новембра 1995. достигао две ипо милијарде долара. Босна није само пребројавала ратне губитке. Она је покушавала да добије дугорочне бескаматне зајмове за обнову земље. Након наступања мира, регион је требао да постане велико градилиште. Очекивао се бум у реконструкцији фабрика, огромног стамбеног фонда, да не помињемо јавне установе.
У то време, Русија је замрзнула дуг за испоруке гаса Сарајеву. На такве уступке западни кредитори и инвеститори нису били спремни.
(Наставиће се)
Константин Качалин,
