Љубав и равнодушност у руској провинцији
Иркутско академско драмско позориште представља у Москви представу према приповеци Валентина Распутина "Последњи рок". Она ће бити изведена 2. новембра у Амбасади Немачке у РФ.
Валентин Распутин је једном назвао приповетку "Последњи рок" главним својим делом. Први пут је било издато 1970. и од тада је доживело више издања, не само у Русији, већ и у Чешкој, Румунији, Италији. У чему је тајна непролазне популарности ове приче?
Сиже Последњег рока је прилично једноставан. Живи у селу 80-годишња старица Ана. Једино о чему сања пред смрт је да види своју децу која су се разишла по читавој Русији. И деца се сакупљају на самртном одру мајке и испоставља се да не само да су постали туђи, већ их ни сопствена мајка више не занима превише. Они чак не схватају да окупивши се заједно нехотице јој поклањају исти тај „последњи рок“: мајчина радост је тако јака зато што је коначно видела своју децу, да она никако не може да умре. Прича се завршава очекивано тужно. Деца се се разишла, а мајка одмах после њиховод одласка умире. Последњи рок је био кратак.
Сличне ситуације изазване сложеним породичним односима нису реткост у реалном животу, али о томе се обично не говори гласно. Односи генерација се чешће разматрају у другој равни – супротстављања погледа на свет, јер писати и постављати представе о томе очигледно је занимљивије него писати о равнодушности, нестанку нормалних породичних односа, љубави и толеранције.
Валентину Распутину је пошло за руком да претвори, чинило би се незначајан фрагмент из живота сибирске провинције где пароброд долази једном у три дана у причу пуну драматике о животу и смрти, о љубави и равнодушности, о духовности и једном од највиших осећања – захвалности. Написана пре више од 40 година, она остаје актуална и у другој деценији 21. века. Како говори сам писац, то је скоро историја његове породице, главну јунакињу је осмислио према својој баки.
Поставка Иркутског позоришта је већ добила високу оцену критике и публике. Дешавања на сцени не дозвољавају публици да остане у улози дистанционираног сведока и посматрача туђих судбина, очарава и наводи да се уживи у околности приче, заједно са јунацима да се преживи сваки тренутак.
То је најбоља поставка моје прозе од свих које сам видео, истакао је Валентин Распутин. Ова поставка превазилази ауторску замисао, она је испала лепша, занимљивија, значајнија.
У Москву Иркутско позориште долази на кратко. После предтаве у руској престоници, глумци одлазе на турнеју по Европи: од 4. до 17. новембра представу Последњи рок ће видети у осам градова Немачке, од Белина до Бремена, као и у Антверпену и Прагу.
Армен Апресјан,
