Џихад као инструмент борбе за сировинске ресурсе Африке
У Африци ресте број присталица радикалног ислама. Екстремистичке групације су већ постале озбиљан проблем на западу тог континента. Постепено се њихов утицај шири на исток и југ.
Сам процес ширења ислама са севера на југ Африке објективан је – истичу експерти, те није опасан, само кад не преузима крајње облике. Например, као у Нигерији, где се екстремисти из Боко Харам боре против владе, тражећи увођење шеријата у читавој земљи. Или као у Малију, где су исламисти, повезани с Ал-Каидом, почев од пролећа 2012. године заузели скоро читав север земље. Можемо да се сетимо терористичке акције у септембру у Кенији, када су терористи из групације Аш-Шабаб, која делује на територији Сомалије, заузели трговински центар у Најробију (тада је погинуло десетине људи). Заменик директора Института Африке РАН Леонид Фитуни прогнозира даље ширење радикализма по континенту.
- Данас је читава Африке континент могуће нестабилности. Ако је реч о регионима, где се већ води борба или она може да се заоштри, то је зона с јужне стране пустиње Сахара. Тамо активно напредује политички ратоборни ислам. Друга зона нестабилности је рејон Афричког рога – Сомалија, Етиопија. Трећа зона је Централна Африка, исток и југо-исток демократске републике Конго. Потенцијално може да поново плане жариште рата у Анголи при евентуалној смени власти.
Експерти наводе неколико евентуалних чинилаца ширења радикалног ислама. Први је одјек недавних арапских револуција, где су под заставом демократизације дошли представници радикалних покрета, а чак и присталице Ал-Каиде. Трагичне догађаје у Малију експерти директно повезују са свргавањем режима Гадафија у Либији. Други чинилац је извоз радикалног ислама. Тако сматра водећи експерт Фонда историјске перспективе Павел Свјатенков.
- То није толико резултат револуција, колико резултат извоза радикалног ислама, који остварују државе Персијског залива. Циљ радикалног ислама је поткопавање свих покушаја стварања савремених демократских исламских држава. За Саудијску Арабију и сличне кнежевине демократизација је попут оштрог ножа, те они извозе радикални ислам у нади да обуставе демократске тенденције у исламским друштвима.
Трећим чиниоцем дестабилизације и ширења радикалних покрета неки експерти сматрају заоштравање борбе за ресурсе Црног континента. У току дужег времена разрада природних ресурса у низу афричких земаља, например, у Мозамбику, сматрала се скупом, а зато неучинковитом. Међутим, технологије се развијају, те у државама, за које се сматрало да немају ресурсе, воде се активни радови на геолошком истраживању. САД, ЕУ, Јапан, Кина, Бразил, Индија – све оне претендују на одређени део афричке пите. У борби за ресурсе спољни играчи се уздају у неке политичке снаге и утицајне групе, способне да бране њихове интересе. Подршка радикалног ислама, према мишљењу неких експерата, може да буде чинилац притиска на афричке државе од стране спољних играча.
Влад Гринкевич,
