Италија улази у нови рат
Медији су у последње време детаљно описивали премештање америчке војске на југ и југо-запад Европе. Између осталог, и у Италију. Тај процес је био неизбежан – почиње нова фаза „глобалног рата с тероризмом“ у Африци.
Без обзира на то што се амерички контигент налази у Италији од 1991. године и броји више од 13.000 људи (15% од укупног броја америчке војске у Европи), Вашингтон и даље тврди да не постоје америчке базе у Италији. Формално гледано – то је истина. Сви војни објекти САД овде улазе у заједничку НАТО структуру и не рачунају се као самосталне базе САД. Као што се, осим базе у Џибутију, скоро хиљаду војних објеката, који су за последње две деценије изграђени и функционишу у већини афричких земаља, не сматрају америчким базама.
Узрок – сама концепција „глобалног рата са тероризмом“ која подразумева увлачење свих НАТО држава у рат. Од самог почетка је било јасно да ће овај рат захватити и Африку и да САД неће моћи саме да се боре. У великој дугогодишњој припреми оружаних снага афричких земаља и њихове војне инфраструктуре на целом континенту, осим Американаца, активно учествују Француска, Немачка и друге чланице НАТО.
Почетком ове године војна операција Француске у Малију, региону њеног традиционалног утицаја у западној Африци, је показала могућности координисане акције чланица НАТО. На афрички континент се преносе органи оперативног реаговања на могуће претње. Међутим, није могуће формирати целокупну војну инфраструктуру алијансе у Африци: Запад се и тако активно критикује због неоколонијализма. Зато је штаб Афричке команде САД (AFRICOM) остао у Немачкој, а његове армијске и војно-поморске компоненте су још 2008. године пресељене у Италију, где се сконцентрисала сва техничка инфраструктура заједничких операција на континенту.
Италијани се противе страном војном присуству на територији своје земље и учешћу италијанских војника у НАТО операцијама у иностранству. То и не чуди. Италија има своју велику и прилично двосмислену историју ратова у Африци. Ратови су били јако различити: најпре за своје колоније са Африканцима у Етиопији крајем XIX века и средином 1930-их година. После тога са Британцима и Французима на северу континента за време другог светског рата.
Међутим, нови војни савези изискују од италијанских власти непопуларне одлуке које су одређене строгим савезничким обавезама. Истовремено, тамо где друштво протестује, власт и бизнис трагају за коришћу. У складу са оценом експерата Jane’s за 2010. годину, „улога Италије у рату са Ираком, учешће њеног контингента од 3.000 војника су омогућили италијанским фирмама уговоре за обнову Ирака. Њено учешће у авганистанском рату је имало сличне предности.“ Такве могућности су се отвориле у моменту продубљивања економских потешкоћа, када је италијанска влада прешла на производњу оружја као основног начина да се оживи привредни раст земље. Како је писао Jane’s, италијански произвођачи оружја, међу њима и компанија Finmeccanica, предузимају агресивне мере да би се пробили на тржиште САД и других земаља. Према подацима које је објавио Wikileaks, ова компанија (у којој држава има 30% власништва) је „2008. године продала САД војне технике у вредности 2,3 милијарде долара и има важну улогу у јачању односа Италије и САД“. Резултат свега тога је да је извоз италијанског оружја 2009. године порастао више од 60%.
У октобру 2008. године две земље су обновиле Меморандум о узајамном разумевању у области државних војних наруџби (Reciprocal Defense Procurement Memorandum of Understanding) – (споразум о статусу земље којој се дају најповољнији услови у области војних набавки). Претпоставља се да је италијанска влада, вероватно, бесплатно уступила Американцима војну базу Дал Молин, како би, осим других уговора у области производње оружја, имала и велики удео у производњи до сада најскупљег модела оружја – ловца F-35.
Вадим Ферсович,
