Албанци и избори на Косову 2001. (Део 2)
.jpg)
У Бриселу се скоро недељу дана решавало питање моје акредитације за пут на Косово. До избора остало је свега неколико дана. Било је јасно да НАТО није превише желео да се руски новинар појави још једном у Приштини. Зато сам решио да не губим време узалуд и кренуо сам на југ Србије. Прво што ме је посебно зачудило било је огроман број нових џамија. Око Прешева, где их још неколико година скоро није било, избројао сам неколико десетина.
Из разговора са обичним људима и србским избелгицама са Косова сазнао сам да се Албанци труде да купују у бесцење све околно земљиште, наговарајући преостале становнике да иду на север код рођака. Уз то, један лекар ми је рекао да младе Албанке сваке године долазе да рађају управо у Србију. При томе једне исте девојке. Најважније је не само да порођај прође добро, већ и да рођење детета буде регистровано на територији Србије. Аутоматски дете постаје грађанин Републике Србије. Тако се на Косову решавао демографски проблем и увећање удела албанског становништва.
Многи су ми говрили да ако Прешево и Бујановац пређу под контролу "косовара", у блиској перспективи сви Албанци са Косова, из Македоније, са југа Србије и из Црне Горе и Албаније могу да се обједине у једну државу. Није узалуд пре избора 17. новембра Ибрахим Ругова стално понављао да ће тражити потпуну независност од Београда.
Потпредседник владе Србије Небојша Човић тих дана бавио се проблемима србских избеглица са Косова. Заједно са њим и његовим људима обишао сам кампове где је било смештено неколико хиљада људи које су Тачи и Ругова истерали из сопствених домова. Они су лишени све имовине, а Београд једноставно није имао средства да макар делимично компензује њихове губитке. А локални становници, углавном Албанци, приморавали су их да потпишу документа и да продају за грош огромно земљиште у корист косовара. Потпредседник владе Небојша Човић ми је тада рекао:
- Данас су се сви уверили да су ОВК финансирали и Американци и исламски екстремисти. Тероризам нам је наметнут, прикривајући се заштитом људских права. Албанци су још сасвим недавно терорисали југ Србије у градовима Прешево и Бујановац. Данас тамо стоји наша војска, али у сваком тренутку могу се очекивати нове провокације. Ми смо спремни да бранимо наше људе и никада нећемо дати да им се учини нажао. Једноставно морамо да урадимо све да створимо нашим грађанима који су преживели толико трагедија у свом животу макар елементарне услове за живот и заштиту од терориста.
После овог кратког службеног пута на југ Србије поново сам морао да се вратим у Београд. Брисел је потврдио да могу да путујем на Косово, али само у зону дејства ”руског батаљона” и уз гаранцију заштите од стране наших моротвораца.
У Београду сам телефонирао Драгољубу Мићуновићу. 2001. године он је био на високој дужности, био је председник скупштине СРЈ. Али познавао сам господина Мићуновића одавно, зато смо се брзо договорили за стастанак. Наравно да су председника скупштине посебно занимали моји утисци од посете југу Србије. Рекао сам шта сам видео у Прешеву и Бујановцу, да сам видео стотине хиљада Срба који живе у избегличким камповима. Без колебања сам изразио претпоставку да се Тачи и Ругова неће зауставити док их буду подржавале САД и богате муслиманске земље. Драгуљуб Мићуновић ме је слушао врло пажљиво, а затим резимирао:
- Албанско национално питање само је покриће за нова територијална прекрајања. У сваком тренукту може да се одржи свеалбански референдум на Косову, у Македонији, Црној Гори и Албанији, који би добио апсолутну већину. После тога може да се постави питање пред међународним организацијама о признању нове државе за Албанце. Тако да ће југ Европе још дуго трести грозница.
Запамтио сам ове речи заувек. Тачи и Приштина су постигли своје неколико година касније.
Константин Качалин,
