„Милански едикт“ још није застарео

05-10-2013 01:20:55 | | Глас Русије, фото: ru.wikipedia.org/ vostok.rs |


Пре 1700 година императори тадашње Римске империје Константин и Лициниј су прогласили верску толеранцију на територији читаве империје. Касније је овај документ добио име „Милански едикт“. Овај документ је не само поставио тачку на крваве прогоне римских хришћана, већ је положио и основе за мирни суживот различитих религија, веровања и култова.

Сматрати историју Европе за последњих 1700 година епохом религиозног мира и верске толеранције било би, разуме се преувеличавање. Јер данас се у Европи формирала ЕУ са својим интеграционим институцијама . Европско друштво се никада није развило, а представници конфесија све чешће говоре не на језику мира и толеранције, већ у категоријама религиозних ратова Старог Рима и Средњег века. Још је тужније што европске државе постају све „лабавије“ у етно-конфесионалном плану, а они који пристижу у Европу, су веома привржени својим национално-верским паролама.

Ове тенденције је за „Глас Русије“ објаснио експерт руског Института хуманитарно- политичких истраживања Владимир Слатинов:

- Европска друштва која су се формирала у последње време, као националне државе, полако се фрагментују. Појављују се центри са врло сумњивом културом и односом чак и према европским вредностима. И то изазива протест код великог броја Европљана. Са једне стране имамо глобализацију, масовно премештање радне снаге, масовну имиграцију. Са друге стране- политику која је пуна грешака у вези са мултикултурализмом која као таква води ка великим напетостима у европском друштву.

Истине и правде ради, требало би рећи да облици мултикултурализма сада добијају и прилично забавне форме. Тако је подпредседница партије „зелених“ Калудија Рот пред новинаре изашла држећи не немачку кобасицу, већ турски кебаб. Овим је она решила да „покаже све вредности мултикулти друштва“ иронично се изразио француско издање slate.fr . Овако или онако, ипак је лепше војевати на кулинарском пољу, него рушити храмове и палити свете књиге.

Петар Искендеров,