Скромност као залог опстанка
По прогнозама француских научника, становништво Земље ће до 2050. године достићи 10 милијарди. Африка ће се удвостручити, становништво Америке ће прекорачити милијарду, а Европа ће се, насупрот томе, смањити. То ће највероватније изазвати политичко преуређење света.
За четири деценије наша популација ће се повећати за скоро 3 милијарде у односу на садашњих 7,141 милијарде људи. Да ли је то добро или лоше? Полазећи од економских разлога пре ће бити да је лоше. Додатне три милијарде ће захтевати свој удео ресурса, којих ионако нема довољно. Тачније, има, али не за све. Проблем се крије у неравномерој расподели цивилизацијских добара.
И раније су људи ратовали за ресурсе и за територију. Човек као врста исповеда експанзионистички модел понашања. Уместо да ограничимо потребе ми више волимо да отмемо веће парче, истиче председник Савета директора групе компанија „Хед Хантер“ Јуриј Веровец:
- На крају крајева, политичко уређење зависи од демографије. Јасно је да је тамо где има више људи већи људски потенцијал и већа је потрошња ресурса. То се, несумњиво, одражава на политику. Истина, тешко је рећи како.
Повећање броја становника означава пораст коришћења природних ресурса, повећање површине за пољопривредне и индустријске потребе, пораст количине штетних материја и отпада, пораст интензитета уништавања природног биодиверзитета. Данас је модерно да се будућност описује у постапокалиптичким тоновима. Милијарде људи на опустошеној, спаљеној пленети препуној обичног смећа и радиоактивних отпадака. Људски живот је вредан као ролна тоалет-папира. Принудна еутаназија стараца и болесника с каснијом прерадом њихових тела за ђубриво. Ако се обистини бар четвртина ове ужасне слике, демократија као облик политичког уређења ће престати да постоји.
Наизглед фантастичан сценарио заиста може бити реализован у имућној Европи. Посебно ако се узме у обзир афрички фактор. На Црном континенту, ако се може веровати прогнози, до 2050. године ће живети четвртина светског становништва, или скоро 2 и по милијарде, што ће бити два пута више од броја људи који тренутно живе у Африци. По мишљењу заменика директора Института за демографију ВШЕ Сергеја Захарова,
- Миграциони притисак из Африке на земље англосаксонског света ће јачати. Овде треба водити промишљену политику интеграције миграната. Пошто бујица миграната неће моћи да се заустави чак ни високим баријерама. Тим пре што развијене земље прилично брзо старе. Потребан им је прилив свеже радне снаге и свежих умова.
За последњих 30 година нагло се повећао – од неколико стотина хиљада до 20 и нешто милиона муслиманских становника у Европи.Међу европским и америчким муслиманима се одвија дискусија о томе каква треба да буде њихова улога у западном друштву. Да ли треба да се интегришу, да се ограде или да покушају да обрате Запад у ислам, пише Тони Бленкли, уредник редакцијских чланака листа The Washington Times и аутор књиге „Последња шанса Запада: да ли ћемо победити у бици цивилизације?“ Он се слаже да се многи муслимани у Европи понашају као законопослушни грађани и да теже ка културној интеграцији у западно друштво. Међутим, све је више представника муслиманског становништва који у овој или оној мери осећају непријатељство према овом свету. Многи од њих долазе до убеђења да је одбијање интеграције њихова религиозна дужност, каже у закључку Тони Бленкли.
У принципу, мора се признати да су у случају да се настави постојећи демографски вектор политичке промене у Европи неизбежне. Сличну слику можемо видети и у САД. Тамо муслиманска заједница расте још бржим темпом. Да ли то значи да ће политички ислам постати преовладавајући модел државног уређења будућности? Низ стручњака сумња у то, као и у актуелност самог проблема пренасељености.
Они подсећају да је први пут реченицу „Наше становништво је тако огромно да Земља једва може да нас издржи,“ изговорио ранохришћански писац и теолог Тертулијан крајем II века наше ере. У његово време број становника на планети је износио једва 200 милиона. Пре Тертулијана су сличне бојазни изражавали Платон, Аристотел и Конфуције.
Оптимисти сматрају да пренасељеност није апсолутни појам. Он треба да се пореди с факторима као што су храна, ресурси и физички простор. Производња намирница расте брже него број становника. И постоји мишљење да уз правилну организацију може да се прехрани становништво 8-10 пута веће него што је садашње. За људске грађевине се користи мање од 1% Земљине површине. Другим речима, човечанство није достигло границе експанзионистичког раста. И центри овог раста у видљивој будућности ће остати евроатлантске земље.
Ако су закључци оптимиста тачни, афричко питање је, на пример, сасвим решиво. Реално се може подићи имовински ниво житеља Африке. То ће се посредно одразити и на демографију. Што је човек богатији, тим више га коштају деца и тим мање их има у породици. Свођење на заједнички именилац нивоа развоја многобројних региона планете смањиће миграционе бујице избеглица као и демографски притисак, пошто ће релативно „добро“ бити скоро свуда, а не само „тамо где нас нема“.
Тако да од радикалних политичко-социјалних промена везаних за пренасељеност планете Запад може да спаси самоограничавање. Треба бити скромнији, ето шта треба да постане девиза наших разумних потомака.
Сергеј Дуз,
