Драган Бартула: Моја уметничка плодна њива
На међународном уметничком фестивалу ArtFest @ Doral одржаном прошле јесени у Мајамију поред представника из Србије учествовали су и представници 25 земаља света где је почасну награду за заслуге добила уметница Исидора Ивановић која почетком октобра отвара галерију DivArt. Члан групе је и мој данашњи гост, један од добитника прве награде Драган Бартула (други добитник је Владимир Манић), добро познат и признат уметник на нашим просторима а и шире на Балкану. Причаћу са уметником о његовим успесима и плановима, тешкоћама у раду и смислу путовања кроз свет изражаја бојом и наравно о презентацији књиге и цртежима који су изведени на папиру старом 118 година...
Драгане, колико је значајно и да ли је стимулaнс за једног успешног сликара да се излаже и ван граница Србије? На пример у Русији, Америци пошто твоја дела тамо оцењује сасвим другачија публика, на другом нивоу и из другог угла.
- Јако значајно, јер све су то потврде сопствене уметности и сопственог размишљања и става који уметник исказује на свој, посебан начин. Односно својим ставом према свом делу. Мени наравно није први пут да сам ван граница Србије или, боље речено, ових наших балканских држава. Али сваки излазак, свако појављивање изложбом или студијским путовањем је јако битно. Посебно ми је драго што се сад налазим у групи уметника који размишљају на сличан начин као ја. Драга ми је била та изложба у Мајамију и награда тамо, али ово у Москви има посебну тежину јер ја јесам русофил, односно велики поштовалац руске уметности и културе. Ја се надам да је московска публика и критика прихватила наше дело. У сваком случају бар за мене је све то изузетно важно и значајно и захвалан сам Исидори Ивановић и Љубов Кузнецовој.
Да ли се слажеш са констатацијом да све уметнике који су излагали у Москви на изложби Боја Србије повезује једна тема, тема наслеђа која као да нестаје у данашњици? Шта је за тебе наслеђе?
- Тачно је. Сви на овој изложби се на неки начин бавимо наслеђем... Па код мене се слике баш тако и зову... То је као нека тиха борба или узвратни ударац на оне који би све да негирају као да никад нисмо ни били ни постојали него све почиње од њих, који се и не могу похвалити неким наслеђем. То је свакако за мене моја уметничка плодна њива која је неисцрпна. Често се данас, бар нама Србима говори, заборавите прошлост, гледајте у будућност. Па то је као да гледаш у звезде а не знаш да стојиш на планети Земљи... Ја сам поносан на своје претке и наслеђе које је претекло до данас, немам намеру да се било чега одричем.
Драгане, да ли је постојао тај преломни моменат у твом животу када си схватио да ћеш се даље изражавати искључиво бојом и симболима и где се крије почетак твог стваралаштва?
- Ја сам се дуго година бавио људским телом које је погнуто, згурено са теретом на леђима, то су све деведесете...Тако смо и живели, тешко са огромним бременом, са неизвешношћу. Мада ни данас није много боље, мање је терета али годовског ишчекивања чак и превише. То су биле углавном беле полудефинисане фигуре човека у сталном тражењу и ишчекивању. А онда се од 2006. године десило вишегодишње путовање по југу Србије, Македоније, Бугарске и Херцеговине, свуда где је мој предак оставио неки траг.Тада се јавило наслеђе. Тада сам на истински начин доживео фреску, икону, архитектуру средњег века. Јер мислим да смо имали паралелну ренесансу.Тада сам открио обратну перспективу, мали фрагмент уништене фреске, изгребан и оштећен, пун боје која је избледела, али пун енергије и снаге.Тако се јавила идеја о наслеђу. Слике које су у Москви су део тог сликарског пута са наслеђем.
Кажу да се у сликарство одлази на много начина и под разним околностима. А како си ти отишао у уметност?
- Нешто о сликарству сам већ рекао, то је онако укратко имало такав ток, бар ових задњих 20 година. Рекао бих нешто о једном пресудном моменту. Наиме, 1994. године у ратном окружењу и лудилу на Балкану, мој пријатељ Александар Прибићевић и ја смо неколико месеци седели сваки дан у једној старој лозничкој кафани и причали о уметности. То је било као неки ритуал, сваки дан уз кафу, и након једно два-три месеца решили смо да се одлучимо, или отварамо кафану или идемо у уметност. И ево, хвала Богу, отишли смо у уметност. Он је данас одличан сликар и уметник, а мене ево код вас у Русији... Хвала на томе.
Ускоро се отвара један веома интересантан уметнички простор у Београду, где ће се одржати изложба твојих цртежа на папиру старом 118 година. Упознај нас са неким детаљима.
- Пре двадесетак и више година у једној антикварници у Београду купио сам један часопис који је штампан 1894. године и зове се Стринар. То је уствари први часопис за архитектуру који се штампао код Срба и бавио се србском архитектуром и археологијом Балкана. А ја сам то „растурио„ прошле године и добио четрдесет и нешто старих листова на којима сам интервенисао мало бојом, мастилом и комбинованом техником. Направио сам једну изложбу са тих 46 цртежа који је историчар уметности Душан Миловановић из музеја Примењених уметности видео и онда смо направили изложбу у кући Ђуре Јакшића на Скадарлији. Посебно је интересантно да је сваки папир стар 118 година. Ову књигу ћемо промовисати 4. октобра у галерији DivArt код Исидоре Ивановић. У гостима ће нам бити и драмски уметник Бранислав Платиша и захвалићемо се Рајку Каришићу за врхунске фотографије и дизајн књиге.
Поред цртежа Драгана Бартуле у уметничком простору Исидоре Ивановић DivArt биће представљена и дела чланова ове арт групе. Подсетићу, 4. октобра у 19 сати, на Косанчићевом венцу 3, отвара врата изложбени простор DivArt и изложбу радова ликовног уметника Драгана Бартуле.
Весна Семичастнова,
