Албанске скице из 1997. године (Део 6)
.jpg)
Физичар уместо кардиолога, социјалиста уместо демократе
29. јуна 1997. године у Албанији су одржани ванредни парламентарни избори на којима су се на законит начин обрачунавале демократе на челу с председником Салијем Беришом и бивши комунисти. Бериша је на крају изгубио. За председника земље орлова већином посланичких гласова изабран је социјалиста Рексхеп Мејдани, који је раније био генерални секретар социјалистичке партије.
Мејдани никад није био члан познате Албанске партије рада која је била на лошем гласу. Физичар познатог имена, сјајно говори енглески, професор је Тиранског универзитета. Социјалистима се придружио оног тренутка кад је Сали Бериша од демократе почео постепено да се претвара у ауторитарног руководиоца.
Недуго пре тога Албанци су били на ивици грађанског рата и само их је интервенција ОЕБС-а и међународних полицајаца спасила од страшног крвопролића кад је север већ почео да претреса своје старе рачуне с југом. Башким Фино, премијер привремене, компромисне владе која се појавила у периоду свенародног бунта одмах је вратио своја овлашћења. На његово место је дошао Фатос Нано, којег је Бериша 1993. године послао у затвор због корупције и који се иза решетака налазио до 1997. године. Њему је поверено да формира кабинет министара у којем би били ангажовани представници 5 мањих левичарских странака које су такође ушле у парламент. У овом кабинету Башким Фино је добио дужност вице-премијера.
Четири године колико је Фатос Нино провео иза решетака Рексхеп Мејдани је био први човек у партији. Кад је Нано изашао из затвора ова двојица главних социјалиста Албаније су брзо успела да створе нови имиџ – политичара европског изгледа. Нови председник и премијер су одмах обећали својим бирачима да ће им вратити оно што је било украдено. Осим тога, дата је изјава да ће земља заувек бити избављена од хаоса и анархије. И наравно, у Риму је одмах потврђено да Тирана неће остати без помоћи.
Италијанске власти су већ одавно израчунале да је много једноставније дати јадранским суседима помоћ у новцу и искуству у стварању правне државе него очекивати да се понови недавни хаос и бујица илегалих избеглица.
Предузимљиви власници неугледних бродића су превезли Јадраном у Италију неколико десетина хиљада илегалаца које је требало хранити, издржавати и још им дати неки статус. Многи су, истина, одмах желели да добију статус политичких избеглица, а затим и држављанство. Јер у домовини је сиромаштво и расуло, нејасне су перспективе, а код богатих комшија,чак и од минималне помоћи, може се лепо живети. Таква је била филозофија већине Албанаца који су се нашли у Италији и желели да остану у њој по сваку цену.
У принципу, неколико година је Италија од Албанаца и њихових проблема, час с комунистима, час с демократама имала само главобољу. Италијански порески обвезници не могу вечно издржавати суверену државу која сања само о томе да је поред богатих суседа!
Новом руководству земље, премијеру Фатосу Наноу Италија је пружила помоћ у неколико праваца – у реформи оружаних снага, а затим у стварању финансијске и пограничне полиције. Рим је поставио конкретан услов – ми вама материјалну и политичку помоћ, ви нама – ред у сопственој кући. Премијер Нано је схватајући да ће Италијани технику и кредите дати само под овим условима, без колебања обећао да ће учинити све што од њега зависи.
Рим је преузео улогу координатора и договорио се с 35 земаља света које су постале албански спонзори. После војних лица у Албанију су стигли и банкари. Њима су такође били потребни ред, стабилност и јефтина радна снага која може да умножи капитал и да враћа велике камате за кредите, које Рим просто тако, из љубави према суседима, наравно, није намеравао да издвоји.
И тако су социјалисти 1997. године мирно и без икаквих ексцеса преузели управљање Албанијом.
Константин Качалин,
