Лако је свргнути власту Београду, пробајте да свргнете власт у Приштини
Градоначелник у плусквамперфекту, жртва пензионера и сопствених грабуља
Почетком септембра премијер Србије Ивица Дачић је изјавио да је градоначелник Београда Драган Ђилас на путу ка „плусквамперфекту“, то јест- давно прошлом времену.
И у уторак се то и догодило - скупштина Београда је ослободила дужности градоначелника, при чему су гласови партије пензионера ПУПС били пресудни.
Некад се чини да својевремено градоначелник није постао председник Демократске партије, свега тога не би било. Зато што, већ налазећи се на месту заменика Бориса Тадића, њега су пре свега доживљавли као администратора. Ипак, како је говорио колега Ђиласа, градоначелник из дела Николаја Гогоља „Ревизор“, „нема човека, који за собом нема никаквог греха“. Већ сам Бог је тако устројио.“ Истина, то је вероватно, непријатно упоређивање за Ђиласа, зато што је овај Гогољевски лик, оправдавајући своје поступке говорио о трговцима и становницима: „ако сам и узео од неког, то сам радио без било какве зле намере“.
Године Ђиласа на власти се прихватају на разне начине. Са једне стране, априори популарне мере, као што брига о здрављу престончних ученика - два комплета бесплатних уџбеника - за школу и за код куће, нова паркинг места, мањи редови у дечјим вртићима. Са друге стране, спорни пројекти, попут моста на Ади чија се цена пред крај радова испоставила дупло већом него што је почетно било предвиђено. Плус и задовољство називати престоницу „европском“ требало је платити: Београд се док је Ђилас био на власти задужио до грла, иако се још 2008. године могао похвалити суфицитом у буџету, тврде опоненти.
Освојити државу, а не узети престоницу - то је тек половина победе. То је одмах прекрасно схватила Србска напредна странка и њихови коалициони партнери на свим нивоима власти. Политички резултат смене је овакав: Демократска странка трпи још један пораз и након председничке фотеље и министарских кабинета, напуштају и главни град. Практично, као Кутузов Москву. Само Кутузов који је био наоружан, како је писао Лав Толстој, „палицама народа“, у престоницу се вратио. А да ли ће успети демократе - велико је питање. Коментар београдског политиколога Дејана Вука Станковића:
- Мени се чини да ову смену треба читати у кључу једног неписаног политичког правила које доминира Србијом, а то је да оног тренутка кад се формира републичка власт, њен политички састав треба пренети на јединице локалне самоуправе, било да је реч о општинама, било да је реч о градовима. И пре Ђиласове смене у 24 општине је извршена промена политичког састава власти. Једном речју, владајућа гарнитура жели да успостави потпуну доминацију над свим сегментима државне управе. У Србији, нажалост, не постоји неко стриктно одвајање локалних избора од парламентарних и председничких.
Други елемент који подупирe ту причу јесте чињеница да се овде не гласа директно за градоначелника и не гласа се за одборнике по неком већинском систему, него се готово идентично парламентарном систему гласа за странке. Ако желимо да будемо правични, то је нешто за што нису одговорни протагонисти Ђиласове смене. Та правила игре уведена су од стране петооктобарских победника, ДС и ДСС, који су, рецимо, конкретно када говоримо о граду Београду, због својих политичких разлога променили систем у тренутку док су сарађивали.
Испада да су демократе стале на сопствене грабуље. Наредних дана биће јасније шта чека престоницу - нови избори или некакво „прекомпоновање“ садашњих власти. Како примећује Дејан Вук Станковић, социјалисте Дачића се боје нових избора, док напредњаци Вучића очигледно желе изборе што пре. На таласу популарности ове партије, а пре свега лидера, они попутно могу да за себе обезбеде завидни положај у палати династије Обреновић.
И тако, процес прерасподеле сфера утицаја у владајућим круговима Србије чини се бесконачним. Само што се завршила реконструкција владе, већ су се разбуктале престоничке страсти. Све ово у перспективи води новим, локалним, а потом и републичким изборима. Економија у држави се налази у „поодмаклој фази рака“ (како је рекао Вучић), зато тако важно политчко самопотврђивање, за њу је актуелно као никада раније. И на крају крајева, како је ошторумно приметио србски публициста Небојша Крстић, „лако је свргнути власту Београду. А ви пробајте да свргнете власт у Приштини“.
Тимур Блохин,
