Војни оркестри у Русији

15-09-2013 02:13:33 | | Глас Русије, фото: Голос России/ vostok.rs |


У првој половини септембра у Москви на Црвеном Тргу се одбија Међународни фестивал војних орекстара. То је упечатљиви призор који се памти. Посебан утисак на публику остављају дефилеи: синхорни окрети, које музичари чине у строју, свирајући своје инструменте, различите геометријске фигуре и симболични натписи који се формирају приликом тог престрајања.

Сада у Русији има више од 200 војних оркестара. Ни једна велика јавна свечаност не може без њиховог учешћа.

Данас предлажем да се сетимо како је рођена војна музика у Русији.

Војна музика је одавно доприносила подизању бробеног духа руских војника. У време Кијевске Русије и касније војни походи праћени су музиком уз примену труба, бубњева, дрвених свирала, касније гонгова и тимпана.

Од друге половине 16. века и посебно средином 17. века на царску службу су позивани страни виртуози трубачи и хористи, започиње припрема домаћих музичара дувача.

За време Ивана 4. Грозног, 1547. године, први пут је била издата наредба Великог Дворца за управљање војном музиком Русије.

Али први професионални музичари су се појавили у руској војсци за време владавине руског цара Петра Првог, који је владао у првој половини 18. века. Сваки пуковски оркестар се састојао од 9 људи: осам Руса и једно странца који је учио војнике музици. Петар је између осталог сам добро свирао добош. У младим данима био је старији бубњар у дворском пуку.

У 18. веку оркестранти су се борили на пољу боја заједно са војницима. Само њихово оружје нису били бајонети, већ музика. Они су давали сигнале за напад, повлачење и друге маневре, изводећи бодре мелодије и одржавајући дисциплину и борбени дух у одредима.

Први војни оркестри су се појавили када су се формирали први руски пукови – Семјоновски и Преображенски. Управо ови оркестри су свирали на парадама у част победе Русије над Швеђанима у Северном рату, а марш Преображенског пука је временом постао незванична химна Руске Царевине.

За време владавине Јелизавете Петровне, ћерке Петра Првог, пукови који су се истакли у боју почели су поред ордења и застава да добијају као награду сребрне георгијевске трубе. Од тада су трубе у армији постале симбол храбрости.

У време владавине Јекатерине Друге бројност војних музичара у пуку је премашивала сто људи. Војно-патриотски значај војне музике је посебно скочио у време руско-турских ратова. Истакнути руски војсковођа Александар Суроворв је изрекао крилатицу: Музика удвостручује, утростручује армију. Са распуштеним заставама и громогласном музиком заузео сам ја Измаил.

За време Отџбинског рата 1812. године пуковски оркестри су избили у први план. Они су доста допринели победи над Французима. Није узалуд Наполеон изјавио: Руска кампања моје војске имала је два главна непријатеља – мразеве и руску војну музику. Оркестранти су се борили све до друге половине 19. века, када снажна војна техника и велики интенезитет ватре више нису допуштали њихово присуство на линији фронта.

У 19. веку у Русији се формирао сопствени систем обучених војних музичара и пуковских капелмајстора. Свака војна јединица је имала своје сигнале, песме, маршеве. Ове музичке традиције често су позајмљивале европске армије. А у руску војну музику, напротив, проникли су европски мотиви. На пример, мелодија из опере Бела дама француског композитора Буалдеја је постала основа за март гарде Коњичког гардијског пука. Између осталог музичари овог пука први су изашли на европску сцену: 1867. године учествовали су у Првом међународном конкурсу војних оркестара у Паризу, чијим жиријем је председавао чувени италијански композитор Ђоакино Росини. Руси су блиставо извели финале опере Михаила Глинке Живот за цара – дела које је постало симбол верности отаџбини и незванична химна Руске Царевине.

У миродопско време војни музчари су свриали не само на полигону, већ и на баловима, у дворцима, у позориштима и племићким кућама. Посебно лепо су у њиховом извођењу звучали руски валцери.

У другој четвртини 19. века у Русији у процвату су композитори Александар Даргомићски, Михаил Глинка, Александар Аљабјев. У тов реме сечине први кораци у компоновању оригиналних дела за дувачке оркестре. Сачувана је крилатица тог доба: Војни оркестар је визит-карта пука.

Посебни допринос развоју војне музике дала је делатност композитора Римског-Корсакова. Крајем 19. века именовали су га на дужност инспектора војно-музичких хорова Поморског ресора. Он је био један од оснивача школе обуке војних диригената. Реформе које је извео н афлоти у саставу војних оркестара и организацији припреме кадрова биле су одличан пример за подражавање приликом спровођења сличних реформи у армији.

У совјетско доба традиције војне музике нису биле заборављене. Напротив, оне су се плодно развијале. За припрему војних диригената на Московском конзерваторијуму је отворен специјални факултет, сада претворен у Институт војних диригената. Војни оркестри су били база за формирање великих ансамбала новог типа, укључујући оркестар, хор, чак плесачку групу. Најчувенији међу њима је постао Краснознаменски ансамбл песме и игре Руске Армије Александров.

Вони оркестри, као и велики Ансамбли, освајају сада врло широк репертоар: од поп и рок композиција, до црквених напева. Али ипак, најбоље звуче у извођењу маршева. Најпопуларнији од њих је Опроштај Словенке. Компоновао га је војни диригент Василиј Агапкин за време балканског рата 1912. године. Овим маршем завршавамо данашњи прилог о историји руских војних оркестара.

Јелена Собољева,