Ново истраживање балканске проблематике у руској историографији
Колектив Гласа Русије добио је повод да честита нашем колеги, магистру историје и старијем научном сараднику Института за славистику РАН Петру Искендерову. Објављена је његова нова књига посвећена балканској проблематици, Србија, Црна Гора и албанско питање почетком 20. века.
О томе који период она обухвата, као и о главним тезама говори аутор монографије.
- Књига Србија, Црна Гора и албанско питање почетком 20. века, као што следи из назива, посвећена је једном од најактуалнијих данашњих проблема. У истраживању је начињен покушај да се прати типологија настанка међунационалних конфликата на примеру Балкана, као и да се анализира позиција главних фактора како на Балкану, тако и на међународној арени, у првом реду у Европи. Исто тако покушао сам да анализирам оне моделе регулисања сличних конфликата који би могли да буду примењени између осталог у погледу србско-албанских противречности, али из неких разлога, по правилу због утицаја спољног фактора нису били реализовани. Ова књига је резултат дугогодишњег рада са документима из руских, србских, црногорских, албанских архива, као и из архива Аустрије, Италије и других европских држава. Ради се о томе да без обзира на широку историографију косовског проблема, ма како чудно звучало, овај период није удостојен посебне пажње истражиача ни у Русији, ни ван њених граница. Много се пише о историји Берлинског конгреса 1878. године, говори се о балканским ратовима 1912-13. године, о Првом светском рату. Мада за сада нико није пратио динамику еволуције косовског проблема, а у ширем погледу односа Срба и Црногораца са једне стране и Албанаца са друге.
Да ли бисте могли да кажете нешто као допуну основној проблематици?
- На основу анализе допустио сам себи да изведем неке закључке који се тичу савремене ситуације на Балкану, као и улоге великих сила и неопходности да се разграниче интереси држава и народа.
Оно што видимо данас доказује да развој историје, посебно на Балкану, тече спиралном линијом. Многи догађаји који се сада дешавају на Балкану и који опет доводе у сумњу постојећи правни поредак, и чак постојеће балканске границе, дешавали су се у овом региону пре сто година. И нерегулисаност питања није довела ни до чега доброг. Данас видимо да европске државе, чутава међународна јавност, почиње да потцењује потенцијал истог тога балканског бурета барута које има обичај да експлодира једном у сто година.
Када су балканске земље покушавале да се договоре између себе, то је њима полазило за руком много боље него када су на сцену ступале водеће државе или међународне организације које често не само да нису знале етничку, историјску, религиозну специфику региона, већ су у стварности покушавале да искористе балканске народе као полигон за достизање својих интереса. То се врло добро види последњих година. Позната је изјава немачког канцелара Герхарда Шредера који је рекао да је онај став који је заузела Немачка у подршци албанских сепаратиста на Косову омогућио Немачкој да игра активнију улогу у ирачкој кризи, и тамо да строже иступи против САД. То је пример како теорија одвраћања и противтежње која има геополитички карактер омогућава великим силама да постигну свој циљ, не обазирући се посебно на судбине читавих народа.
Може ли се рећи да се у вашој књизи разобличују неки митови и који?
- Реч је са једне стране о тобоже програмираности косовкског проблема, о историјски неизбежним противречностима између Срба и Албанаца у духу познате концепције сукоба цивилизација. На другом полу се налазе многобројна истраживања која су у првом реду вршена у Западној Европи и САД и која уопште одричу било какву претњу од стране албанског фактора. Они за све криве српску страну, не виде ништа страшно у самопроглашењу независности Косова и не примећују никакву опасност која потиче од савременог албанског фактора. Па ипак, како показује историја с почетка 20. века, тачније од пре сто година, између Срба, Црногораца и Албанаца није било историјски програмираних противречности које не би могле да буду решене како у оквиру тадашњег међународно-правног система, тако и на основу неких нових договора и интеграционих модела. Проблем је у томе што на све учеснике ових конфликата, како на србско руководство, тако и на лидере Албанце, вршен је јак притисак од стране спољних фактора. Он је објективно доприносио ескалацији напетости и на крају довео до тога да они конфликти који би могли да буду решени политичким путем на бази интеграционих модела, формирања неких конфердеративних механизама, претоворили су се прво у балканске ратове, а затим, као што знамо, довели су до европског рата.
У чему се састоји основни закључак истраживања?
- Основни закључак по мени састоји се у томе да међунационални конфликти, попут косовског и у целини противречности између Срба и Албанаца могу да буду решене применом различитих интеграционих модела у том случају ако се балканским народима бар не смета да се договре између себе. Ради се о томе што косовски проблем није историја сукоба Срба и Албанаца. То је историја прилично десног међусобног деловања, почев од чувене битке на Косову Пољу, када су се Балканаци борили не само у турском табору. Многи од њих су били на страни Срба. Ово је историја развоја албанског и србског национално-ослободилачког покрета који су у принципу имали једног истог непријатеља. Шта више мени је пошло за руком да нађем занимљива документ која сведоче о непосредним преговорима између руководства Србије са лидерима Албанаца о склапању антитурског савеза. То се дешавало у августу 1912. године, тачније неколико дана пре почетка Првог балканског рата. Да је сличан споразум био скопљен, каснији развој догађаја око Косова и у целини на Балкану могао је да крене сасвим другим путем. Ипак умешао се спољни фактор, у првом реду Аустроугарска, која је тада играла улогу својеврсног жандарма у Европи, тачније исту улогу коју сада играју Северноатлантска алијанса и САД. Због тога покушај регулисања спорних питња био је пропуштен. И то без обзира на то што су објективно Срби и Албанци имали тада више основе за антитурски ослободилачки савез него за узајамно истребљење, узајамно уништавање у међусобним конфликтима.
Ако се говори о архивима, чији материјали су били искориштени у књизи, који од њих се могу издвојити посебно, на које документе треба обратити посебну пажњу?
- У Русији се врло занимљиви фондови налазе у архиву спољне политике Руске империје. Без обзира на то што је архив добро познат истражичима, многи његови фондови још чекају своје научнике, истраживаче. Што се тиче Србије, мени је пошло за руком да нађем интересантна документа у архиву Србије. Осим тога, многи документи, тако је испало да они имају разједињени карактер и испливавају на најнеочекиванијим местима: у војно-историјским архивима, у личним архивима појединих дипломата или војних посленика, чак у приватној преписци. Између осталог анализа преписке дипломата тог доба, руских изасланика и у Србији и у Црној Гори, руског представника међународне контролне комисије за Албанију Петрјајева показује да је управо у својој приватној преписци он био много отовренији. И мада у својој дипломатској делатности морали су да реализују спољнополитчки курс између осталог Русије, у целини они су можда чак дубоко разумевали ситуацију на Балкану, боље него непосредно руски спољнополитички ресор. То је опет посредица да су балкански проблеми били уклопљени у општи систем међународне безбедности и међународних односа у Европи, и велике силе на званичном нивоу су их разматрале као један од елемената општег система одвраћања и противтеже, који је више или мање функционисао после Берлинског конгреса 1878. и који се срушио на лето 1914. године.
Какви су ваши стваралачки планови?
- Материјал који сам сакупио много је шири него што ми је пошло за руком да изложим у оквиру ове књиге. Зато је у плану да искористим проблематику балканских међуетничких и међуконфесионалних конфликата како бих се потрудио да анализирам историјску типологију међуетничких конфликата у целини не само на Балкану, већ и у другим сличним регионима као што је Причерноморје, Кавказ, и слично, и на тој основи да се потрудим да израдим неке моделе анализе међунационалних конфликата, а што је најважније перспектива њихове реализације на основу пре свега интеграционих модела. По мени, Балкан има много заједничког у том погледу са широм геополитичком нестабилношћу о којој сада говоре, и поређење искуства решавања или нерешавања косовског или босанског проблема даје много за разумевање ситуације, рецимо у Причерноморју, Придњестровљу, Закавказју и другим регионима. Тако ће то бити типолошка анализа која ће омогућити израду модела регулисања сличних криза несумњиво узимајући у обзир њихову националну специфику.
Григориј Соколов,
