Албанске скице: наивност у вредности од 1,5 милијарде долара
23. јуна 2013. године Демократска партија Албаније, једна од две водеће политичке снаге у земљи, изгубила је на изборима. Политичкој каријери Сали Берише најзад је дошао крај. Бериша, који је на власти од 1992. године са прекидом 1997-2005. године, 23. јуна је обавестио јавност да напушта руководство Демократске партије, и притом је изјавио да је протекле две и по деценије био слуга своје државе и да сматра то највећом привилегијом у животу. Вођа победничке Социјалистичке партије Албаније Еди Рама недавно је објавио састав нове владе. Средином септембра влада почиње са радом.
Почетком 1997. године, када су у Албанији почели најтрагичнији догађаји, стигао сам у Тирану. Обишао сам практично целу земљу и својим очима видео шта се дешавало са државом, којом је руководио демократа Сали Бериша. Предлажем читаоцима Гласа Русије фрагменте Албанског дневника 1997. године.
Албанци су скупо платили своју наивност. Уз помоћ, према многим тврдњама, италијанске мафије, ионако сиромашан народ је био обманут за 1,5 милијарду долара. Модел финансијске пирамиде, примењен почетком 1997. године у Тирани и Влори, претходно је био испитан у Напуљу. Локални новинари су ми говорили, да су у позадини били познате личности и стручњаци у области финансијских махинација из Коза Ностре. И док су Италији на такве афере већ навикли, у Албанији, где је до недавно владала социјалистичка диктатура, и демократија је направила тек неколико корака, притом често не баш успешних, за већину преварених штедиша то је била права трагедија.
Осим тога почели су масовни немири и сукоби са полицијом, у којима је било и људских жртава. Неколико десетина Албанаца извршили су самоубиство. Неки Назми Мали, због дуга од 230-000 долара, који је намеравао да врати од обећаних прихода из банке, која је пукла у једном тренутку, извршио је самоубиство. Његов земљак из Елбасана бацио се са терасе. Несретник је уложио све своје паре, зарађене током више година тешког рада у Грчкој. У демонстрацијама у лучком граду Влори погинуло је 3 особе, доке је 150 рањено. Албанска опозиција је подржавала преварене штедише и на таласу народних протеста желела је доћи до власти. Опозиција је тврдила, да је и председник Албаније Сали Бериша профитирао на финансијској пирамиди и користио је махинаторе за постизање својих политичкиј циљева.
Све је почело након што је телевизија емитовала неколико реклама, према којима једна банка даје огромне дивиденде на своје хартије од вредности. Људи су почели да продају станове, земљу, кола и да заузимају место у километарским редовима да би уложили новац ради камата. Обећано им је много, и, наравно, нису ништа добили. У Албанији, где је просечна месечна плата свега 30 долара, где и чланови владе добијају неких 100 долара, предузимљиви криминалци добро су профитирали.
У земљи је у јануару 1997. године било 400.000 незапослених и исто толико их је радило у уностранству, првенствено у суседној Грчкој. Тирана није знала шта да предузме, да би смањила тензију и народно незадовољство. Влада је покушала да оптужи стране новинаре да они лажно информишу о догађајима. Тврдила је да нико од учесника протесних акција не захтева промену власти, него само желе да добије од махинатора своје паре. Међутим они су желели и једно и друго. Није случајно, што су демонстранти све чешће излазили са девизама Доле председник Бериша и Вратите нам украдено.
Личност албанског председника, који је за 5 година владавине земљом успео да отвори за Европу пре тога затворену и прекривену бункерима и атомским склоништима земљу, занимала је многе аналитичаре. Сали Бериша, бивши лекар диктатора Енвера Хоџе, сјајан кардиолог, рођен је 15. октобра 1944. године на граници са Косовом, у месту Тропа. Школу и медицински факултет је завршио у Тирани. Стажирао је у Француској, где је и постао познати научник, написао низ књига из кардиологије, владао је француским, италијанским, енглеским и руским језиком. Његова жена Лирија такође је лекар. Имају двоје деце.
Бериша се тешко може назвати наивним: управо он је 1980-тих година стао на чело антикомунистичког студентског покрета, који је довео Албанију до првих вишепартијских избора 1991. године. Демократски парламенат добио је знатно више посланичких места, него комунисти. Године 1992. Бериша је постао председник. Делили су бројна обећања и веома споро их спроводили у живот. Прагматичном председнику био је одлично познат значај стратешког положаја земље и велики интерес према Албанији од стране САД и Европе. Онај, ко контролише Отрански мореуз, биће газда ситуације на целом Јадрану и биће у могућности да намеће своја правила игре Италији и Хрватској. Демократи су били до те мере спремни да отворе врата западним вредностима, да су заборавили раније комунистичке традиције своје земље.
Константин Качалин,
