Отровна истина
Черчил: Треба да применимо бомбе са гасом како бисмо улили богобојажљивост непокорним племенима
Недавно експерти УН нису могли да доспеју на место гасног напада у Дамаску, нашавши се под ватром снајпера. А наредног дана Форин Полиси је објавио ексклузивни материјал: Документи Ције потврђују да су САД помагале Садаму Хусеину да трује Иран. Да ли између ових догађаја постоји веза?
Први је у Ираку применио гас Винстон Черчил 1922. године, када је Енглеско-Персијска нафтна кампања, сада Бритиш Петролеум, претворила Ирак у британску нафтну колонију. Када су у земљи почели масовни нереди, Черчил је изјавио парламенту: Треба да применимо бомбе са гасом како бисмо улили богобојажљивост непокорним племенима.
Почетком 80-их година САД су у великим количинама почеле да испоручују у Ирак пестициде и хербиците, како се зна, полазне компоненте хемијског оружја. У пустињској земљи, макар и са развијеном пољопривредом, они нису били потребни. После извесног времена Ирак је набавио центрифуге које се користе за сепарирање главних компоненти хемијског оружја из пестицида.
17. марта 1988. године против курдског села Халабџа на северу Ирака било је примењено хемијско оружје и за сат је погунуло око 5000 Курда. Група експерата УН на терену из неког разлога није могла да одреди ко је управо применио гас у градићу који су од средине марта држале иранске трупе. Било је изјављено да су у борби за Халабџу гасове примениле обе стране. Ипак, стање тела сведочило је да су људи умрли од отровне супстанце општег дејства – гаса на основу цијанида, који је, како је било познато, примењивао Иран. Ирачани, како се претпоставља, у борби су користили иперит и за постојање отровних супстанци општег дејства код њих у том тренутку није се знало.
Као и у случају Дамакса, било је мало чудно сумњичити Иран за хемијски напад против савезника – као што се зна, тада је курдски одред Пешмерга иступио на његовој страни. Истина је утврђена касније. 17. јануара 2010. године ирачки суд је прогласио кривим за хемијски напад на Халабџу Садама Хусеина и осудио га на смрт вешањем.
Како пише Форни Полиси, званичници САД дуго су одрицали попуштање ирачким хемијским нападима, иснистирајући да влада Хусеина никада није изјавила да планира да примени оружје. Али пуковник ратног ваздухопловства у пензији Рик Франкова – 1988. године војни аташе САД у Багдаду у интервјуу за издање је изјавио: Ирачани никада нису говорили ни са ким да планирају да примене паралишући нервни гас. Није ни требало. Ми смо већ све знали. А један од коментара уз чланак гласи: 1984. гдоине пролазио сам припрему као стручњак РХБЗ у школском центру хемијске заштите Форт Меклејн у Алабани, тамо су се школовали ирачки официри. По речима бившег сарадника Ције, пред сваку офанзиву Ирачани су довозили на положаје отровне гасове. Према подацима Ције, две трећине хемијског оружја које је применио Ирак у рату било је искориштено у последњих годину и по рата.
Крајем 1987. године обавештајна служба у тајном реферату је упозоравала председника Регана да ће наредна пролећна офанзива Ирана бити масовнија од претходних, и да Иранци имају шансу да пробију одбрану Ирака, заузму Басру и да добију рат. Реган је прочитао реферат и по речима Франконија, написао на маргинама: Победа Ирана неприхватљива. И Ираку су почели да преносе податке о положајима и кретању противничке војске. А Ирак, користећи снимке, карте и друге обавештајне податке САД, примењивао је иперит и зарин пред четири главне офанзиве почетком 1988. године. Иранска армија није могла да заузме Басру. По речима Франконија, Вашингтон је био очигледно задовољан резултатом, пошто после хемијских напада Иран није могао да напредује.
То није новост. О америчкој помоћи режиму Садама Хусеина у рату против Ирана у виду снимака и података писао је још 1994. године Брус Џентлстон у књизи За пријатељима попут ових. У књизи Сајлипа Хајра, Надужи рат (1991) детаљно се описује хемијски рат Ирака. Недавно је Нешнл Дифенс Јуниверсити добио преводе мемоара ирачких генерала, где они такође детаљно пишу о хемијским нападима. Ексклузивност Форинг Полиси је у томе што су сведочењима очевидаца сада додати документи.
Сада када још није доказано ко је примењивао отровне супстанце у Дамаксу, давнашња прича око Ирака показује: лако је оптужити оног кога желиш. Тешко је затим доказати да је грешка потчињена искључиво из добрих намера. Тим пре у време када тајне живе тако кратко.
Вадим Ферсович,
