Формирање Велике Албаније нико није укинуо: на реду је Црна Гора
Територије Македоније и Црне Горе, насељене Албанцима, никада нису биле искључене из планова косовских Албанаца. Када су се 1994. године водили преговори о Босни и Херцеговини, Ибрахим Ругова је очекивао да ће Срби из Босне ступити у конфедеративне односе са Србијом, што би значајно олакшало Албнацима Косова задатак ступања у конфедеративне односе са Албанијом.
Он је сањао о томе да Косово постане независна република, отоврена за Србију и Албанију, а да Албанци у Црној Гори добију аутономију. За Албанце у Македонији он је припремао статус државотворног народа. То би дало Албанцима у Македонији право да траже аутономију, а можда и републику.
Албанци на територији бивше Југославије само су чекали сигнал када ће проблем Косова постати важан за међународне организаицје. Таква је била 1999. година, тачније агресија НАТО-а на Србију и Црну Гору, када су потписани документи у јуну 1999. показали читавом свету да су Албанци добили заштитнике у лику НАТО-а, САД, Немачке. Одмах 2001. године подигли су се на устанак Албанци на југу Србије и у Македонији. И то нису били случајни спонтани бунтови. Албанци су се брижљиво спремали: правили су борбене јединице (звали су их армије), куповали оружје и покренули рат против владиних снага и у Србији (региони Прешева, Бујановца и Медвеђе), и у Македонији.
19. марта 2001. године своје постојање објавила је борбена групација Албанаца у Црној Гори под називом Ослободилачка армија Плава и Гусиња. Милу Ђукановићу је било тешко да се озбиљно супротстави екстремизму Албанаца, пошто им је својевремено давао обећања, када је тражио да гласају на њега и за његову странку на изборима. Између осталог, сматра се да су управо гласови Албанаца премашили корист одвајања за време референдума 2006. године.
Албнаци у Црној Гори нису угрожени. Устав им гарантује коришћење националних симбола, матерњег језика све до државних установа, школовање на матерењем језику, формирање локалних органа самоуправе, заступљеност у Скупштини и слично. Они имају врло тесне везе са Косовом, са Албанијом. Још 2002. године министар за питања заштите права националних и етничких група у црногорској влади Гзим Хајдинаг, разговарајући у Албанији са министрима и високим функционерима, говорио је о отварању пограничног прелаза Плав-Врмос, узајамном признавању универзитетских диплома, изградњи нових путева и мостова који спајају две земље. Армије на граници више нема, остала је само полиција.
У октобру 2003. године у САД одржан је конгрес под називом Будућност Албанаца у Црној Гори, на којем су иступали како Американци, тако и Албанци из Црне Горе. Конгресмен Том Лантос је говорио о људским правима, иступала је његова жена, Албанка Анета, као и супруга конгресмена Џоа Диоџардија, који се налази на челу Албанске америчке лиге. Једна од теза је гласила: Ми нећемо подржавати независнсот Црне Горе док албанско становништво не добије сва економска, политичка и културна права. И ми ћемо се жестоко борити против пријема Србије и Црне Горе у ЕУ и НАТО, док оне не покажу вољу за заштиту етничке легитимности Албанаца и не признају вековна етничка чишћења и геноцид. А Џеладин Зенели из Црне Горе тада је рекао. За 123 године под црногорском окупацијом Албанци су осећали неправду, неравноправност и дискриминацију.
2004. године са интернет сајта чији корени сежу у Немачку и САД, а провајдер се налазио у Француској, слата су упозорења влади Црне Горе да не притиска Албанце у републици, иначе ће се на Балкану појавити проблеми. На главној страници сајта стајао је знак Албанска нацонална армија Црне Горе UKM и биле су објављене фотографије „улцињских тигрова“ – наоружаних терориста у маскирним униформама са ознаком UKM. Тако главни штаб ове такозване независне армије сматра да положај Албанаца у Црној Гори може да се упореди са положајем Рома. Зато се припремају партизанске терористичке акције против главних стратешких објеката у србско-црногорској псеудодржави. Албанцима у Црној Гори упућен је позив: Браћо и сестре, учинимо Албанију јединственом, и ако буде потребно, даћемо за њу хиљаде живота. Стајао је и натпис – командант Мети.
Политичке структуре у Црној Гори нису примиле ове претње као озбиљне, тврдећи да су Албанци у Црној Гори потпуно лишени екстремизма. А предтавници албанских политичких партија у Црној Гори позвали су црногорске власти да започну дијалог, како би решили нерешене проблеме. Управо тада Албанци су покренули иницијативу за сакупљање потписа испод петиције о реорганизацији Црне Горе по националном принципу и аутономији региона са већинским албанским становништвом. Међу организаотрима акције је било Национално албанско-америчо веће, Институт Албаника и Центар за стратешка истраживања у Љубљани. 2004. године прекинуто је сакупљање потиса, пошто су организатори осетили забринутост власти и узнемиреност Црногораца. Па и сајт Албанске националне армије Црне Горе 13. јануара 2004. године власти су блокирале. Чинило се да је проблем решен.
Али Албанци су наставили своју делатност на структуризацији албанских организација у Црној Гори, између осталог и милитаризованих. За албанске екстремисте постала је повољна ситауција у Црној Гори када су односи између Србије и Црне Горе ступили у последњу фазу кризе. Албанци који чине око 5% (по неким подацима 7%) становништва ове републике (заједно са муслиманима – 12%), нису пропустили да искористе то што је руководство Црном Гором заузето проблемима одвајања од Југославије. У септембру 2006. године у току операције под гордим називом Орлов лет, полиција је ухапсила 14 Албанаца, које су осумњичили за припрему терористичких акција. Јавности је било саопштено да се ради о добро организованој и наоружаној албанској групацији (четворо припадника имало је америчко држављанство), повезаној за сународницима са Косова. Скоро годину дана трајала је истрага. Она је дошла до закључка да су терористи тежили насилним путем да формирају у Црној Гори албански регион, а финансирање је вршила албанска емиграција из Детроита. Албанци су били осуђени, али њихово дело је живо.
Циљ формирања Велике Албаније нико није укинуо. Огромни стимуланс за активизацију Албанаца у региону био је потписани у Бриселу споразум између Приштине и Београда у априлу 2013. године, којим је фактички призната независност Косова. У јуну у Приштини се одвијао форум о односима Косова и Црне Горе. Заједнички закључак учесника био је: Албанци у Црној Гори су дискриминисани, имају пуно право да изражавају своје незадовољство. Чули су се гласови да су Албанци слабо заступљени на универзитету, да се број њихових представника у Скупштини смањио, да они сами не решавају проблеме у регионима са већинским албанским становништвом, да Малесија није добила статус општине. Албанаца у Црној Гори има 5%, али у државним структурама их је 2,8%, док је Црногораца по попису становништва 45%, а у државној администрацији 79%. У местима са већинским албанским становништвом (Тузи, Улцињ), незапосленост достиже 20%, док је просечна у земљи 13%. Албанаце у Црној Гори је подржала Албанско-америчка асоцијација, која је иступила са критиком владе Мила Ђукановића.
У августу ове гдоине оснивач покрета Природна Албанија, директор Института за регионалне прогнзе у Тирани Кочо Данај је препородио идеју потписивања петиције о неопходности да сви Албанци живе у једној држави. Користећи савремена средства за везу, петицију потписују парламентарци Албаније, Косова, Црне Горе, Македоније. Циљ је довести у Европу у ситуацију да мора да поштује вољу Албанаца у региону да се обједине у једну државу. Албанци Црне Горе подржавају иницијативу насилног исправаљања „историјских грешака“ у погледу албанског народа. Албанци називају тај пројекат процесом интеграције, који врло привлачи Албанце на територији читаве бивше Југославије. А пре две године Кочо Данај је изнео иницијативу да се у Црној Гори одржи референдум на којем Албанци треба да одговоре на питање: да ли желе да живе са својим сународницима у истој држави?
Тако Албанци Црне Горе стају на пут отворене подршке пројекта јединствене албанске државе на Балкану за све Албанце региона. А после споразума између Београда и Приштине овај процес почиње да се интензивира на свим територијама где Албанци чине, или сматрају да чине већину.
др Јелена Гускова,
