Дарко Младић: Хашки трибунал - превара и инструмент за притисак на државе
У понедељак 19. августа је настављен процес против генерала Ратка Младића у Хагу. Тим поводом разговарали смо са његовим сином, Дарком Младићем, о томе шта се дешава у том процесу.
Господине Младићу, Вашем оцу је настављен процес у понедељак у Хагу.
- Да настављен је процес који се нажалост претворио у велику превару.
Зашто то кажете? Да није то мало престрога оцена?
- Волео бих да је то престрога оцена међутим бојим се да је преблага. Покушаћу да Вам објасним зашто то кажем. Примера за ту оцену заиста има превише али почнимо од најважније области, а то је за мене и породицу свакако здравље мога оца. Почетком јуна у трибуналу се десило нешто неуобичајено по први пут. То је да су се одбрана, тужилаштво, секретаријат па чак и затворски доктор чувени др. Фалке сложили око нечега. Тема је била захтев одбране који је поткрепљен мишљењем доктора вештака одбране да је из хитних здравствених разлога неопходно скратити генералу Младићу радну недељу са 5 на 4 радна дана. Дакле, са захтевом одбране су се сложиле све стране у поступку при томе и сви доктори који су били позвани да дају своје мишљење. Међутим, судско веће на челу са господином Оријем је одлучило да су и они и вештаци поред тога што су и судије, те су донели одлуку супротну мишљењу свих вештака доктора ангажованих по овом питању и одбили тај наш захтев. Морам на овом месту да кажем да је мој отац једини у трибуналу тренутно који има тако брз темпо суђења. Код председника Караџића и Хаџића који су далеко бољег здравља радна недеља траје 4, па понекад и 3 радна дана. Породица сматра да овај темпо суђења буквално угрожава живот моме оцу. Ко ће бити одговоран ако услед оваквог изнуривања наступе драматичне последице по здравље мога оца? Вероватноћа за такав исход није мала а сваким даном оваквог претерано јаког темпа суђења та вероватноћа се повећава. При томе ово је само онај најдраматичнији аспект питања здравља мога оца. Поставља се још и питање како може човек који је суочен са тако тешком оптужницом уопште да се припрема за своју одбрану ако након судског дана не може да устане из кревета чак ни да би вечерао?
Шта Ви мислите зашто судско веће тако поступа?
- Мислим да је сада већ очигледно да се при доношењу различитих одлука судско веће не води интересима правде већ неким сасвим другим интересима који су политичке природе. Поред овог питања здравља које није од јуче и којим се од почетка овог суђења безобзирно манипулише ту је још и низ других поступака судског већа који су усмерени на онемогућавање нормалне одбране мога оца.
Можете ли да наведете неки пример таквих поступака суда?
- Наравно, тих примера има толико да бих могао данима да вам причам о томе, али ево неких. Генерално, судско веће се не придржава правила која су донета статутом самог трибунала али ни правила које је само судско веће донело на почетку овог процеса и то по правилу на штету одбране. Одбрана се од почетка овог процеса осећа као када би фудбалски судија у сред утакмице одлучио да другачије тумачи офсајд и то само против једног тима. Просто, ситуација је дошла до апсурда. Рецимо, тужилаштво је обавезно да пре почетка суђења обелодани одбрани све доказе којима располаже иначе суђење не може да почне. Међутим, ми имамо ситуацију да данас у другој години суђења суд дозвољава тужилаштву не знам по који пут већ да обелодањује нове десетине хиљада страница иако је било дужно то да уради још пре почетка суђења. Суд им то дозвољава континуирано. Будући да судско веће то стално омогућава тужилаштву јасно се уочава координација између суда и тужилаштва са циљем да се онемогући ефикасна одбрана мог оца. На овом месту морам да кажем да је однос снага између тужилаштва и одбране катастрофално неравноправан. Тужилаштво има 67 правника и на стотине помоћног особља. Одбрана има 3 адвоката и 4 истражитеља. Такође, тужилаштво има предност од 18 година рада па ипак они нису у стању до дана данашњег да предоче доказе који би у једном кратком, ефикасном поступку могли да покажу кривицу мога оца. Сама та чињеница доказује аутоматски невиност мога оца. Затим, рецимо када се одбрана жали на нешто, судије одуговлаче одлуку месецима и саопште је често само усмено и то месецима након што је оно због чега се жалила одбрана већ прошло. То постаје потпуно бесмислено. Тиме се одбрани ускраћује право на жалбу и отежава, а често и онемогућава ефикасна одбрана. Те усмене одлуке по правилу такође не прате писмена образложења што је за савремено правосуђе незамисливо. Како да се жалите на нешто када немате писмени траг на основу кога треба да се жалите.
Какве су онда последице оваквог неправедног вођења процеса?
- Мени се чини да су последице катастрофалне и то не само по судбину мога оца. Једна димензија је то да је мом оцу ускраћено право на праведно суђење, што је сад очигледно. Друга димензија је да му је угрожен и сам живот обзиром на то да такво исцрпљивање за њега може да значи не само погоршање здравља већ и смртни исход, а судије упорно то игноришу. Међутим постоје последице које превазилазе судбину било ког појединца који се тамо налази, а то је чињеница да се оваквим диригованим политичким суђењима један орган којег је формирао Савет безбедности претвара у инструмент за притисак на различите државе којима се на тај начин такође нарушавају права која проистичу из система међународног права и самим тим се на неки начин руши и међународни поредак. Чини ми се да последице таквог занемаривања међународног права гледамо већ годинама у назад и то не само у земљама бивше Југославије. Нажалост пред нашим очима се дешава ескалација различитих криза све до учесталог почињања различитих ратова. Такав развој и раст насиља у свету није само за жаљење, него ратове треба спречавати свим средствима, које међународно право и све мирољубиве земље света које поштују то право имају на располагању, а не да се руши тај систем који је направљен да би се спречило избијање нових ратова.
Вања Савићевић,
КАТЕГОРИЈЕ
