Трећа Србија: наћи излаз из кризе без чаробног штапића
Ко је највећи партнер Србије у политици? Да ли Србија тренутно има снагу за самосталан препород? Како се врши ефикасна децентрализација државе? Наш саговорник је Мирослав Паровић, један од оснивача политичког покрета “Трећа Србија”
У свом манифесту сте поменули можда најважније питање за Србију - зашто већ две деценије идемо из неуспеха у неуспех. Да ли ви имате одговор на ово питање?
- Уколико тако будемо наставили дефинитивно тешко да ћемо опстати не само као држава, него и као народ. Ми пре свега говоримо о промени владајуће парадигме која је данас у Србији устоличена тако да имате примере као најизраженије примере ове парадигме негативну селекцију и нажалост сувише необразованих људи долази на кључне позиције у друштву. Са друге стране имате једно стање свести у народу које се веома потенцира од стране једне квазиелите о томе да чекамо да нам неко други реши све проблеме које имамо и да много чешће од начина да неке проблеме решимо ми тражимо начине да оправдамо то што нам је стање лоше.
Баш због свега тога ми и правимо политичку организацију од људи који су успели да стекну и широко образовање и доста радног и животног искуства и сматрамо да морамо пре свега порадити на томе. Морамо видети шта можемо искористити у Србији као компаративну предност- а то је сам наш положај, то је једна релативно квалитетна радна снага али уз побољшање образовног система веома квалитетна радна снага која би могла да се укључи у трку са другим народима у Европи и свету. Ту пре свега мислим на примену нових технологија, на сектор информационих технологија, свакако на коришћење једне велике стратешке предности Србије а то је пољопривреда и производња здраве хране. Наравно, оно што је увек красило наш народ то је положај који је суштински, да тако кажемо, између два блока, између Истока и Запада и свакако може да се као такав користи и много паметније него што се до сада користио.
Упознајте нас са концептом Трећа Србија
Концепт се пре свега односи на једну причу у нашем друштву које је већ јако дуго подељено на два практично супроставлена екстремна гледишта.
Једно, које се колоквијално, једно време звало Прва Србија и које је свој наслов је добило у доба Милошевића, била је то једна неутемељно националистичка Србија која је своју снагу проналазила пре свега на самоизолацији и на једном ксенофобном приступу, тумачењу наших традиција и која је рекла да ништа што нам долази из света без обзира одалке долази није баш добро по нас.
Са друге стране опозит томе сте имали у једној парадигми која је дошла на власт после 5.октобра која је рекла да све што је србско не ваља и да ми морамо да будемо практично страна колонија уколико хоћемо да будемо нормално друштво.
Ми смо покушали да већ симболичким именом кажемо да ми конципирамо један трећи политички правац који би требало да пронађе снагу како бисмо искористили најбоље и од наше традиције која је свакако добра. Ми као народ спадамо у малобројне народе у свету, који има сопствену изграђену цивилизацију што је свакако веома значајан податак и да из традиције извучемо оно најбоље а пак да не занемаримо све оне тековине модерног света и све те могућности.
Зашто је идеја да ће у Србију стићи чаробни штапић опасна? Да ли Србија тренутно има снагу за самосталан препород и ипак ко је природни савезник Србије- Москва или Берлин? Или у модерном свету не треба користити реч „природни” јер све је заснивано на прагматичном приступу?
- Нажалост, ситуација на нашој политичкој сцени таква да сви сад покушавају себе да покажу као неку врсту чаробњака који ће наћи еликсир, неки перпетум мобиле и променити ствари преко ноћи. То је немогуће, потребан је дуг мукотрпан и константан рад.
Ко је природни савезник Србије? Добро сте у наставку питања рекли: тешко је у модерно време говорити о природним савезницима. А, вероватно, то је било немогуће говорити било када, јер ниједно друштво више није конципирано да има само једну димензију.
Прагматично гледано, за Србију су савезници сви они са којима можемо да поделимо интересе. Тако да можемо рећи да је нама у енергетском сектору највећи савезник Русија и свакако да је у сектору извоза хране опет један од највећих савезника Русија. Пошто сте поменули Берлин и Москву, на пољу нових технологија већи савезник је Немачка. Мислим да се и тај концепт савезништва најбоље одликује па тој једној врсти размене физичких или интелектуалних добара. Стога, свакако да су нам ту превасходни савезници и Русија и Немачка и још неке европске државе. Незаобилазни партнери, надам се, јесу и САД и Велика Британија, јер је тешко на Балкану говорити о политици и привреди а да се искључе и ове две моћне силе. Треба бити реалан и говорити да се налазимо на једном трусном подручју, на коме практично све светске силе имају своје интересе.
Ко је онда највећи партнер Србије у политици?
- Ако питате мене лично, ја бих рекао да нама савезници пре свега требају да буду Русија, Немачка, Француска, Велика Британија и САД, у оним деловима у којима је то партнерство незаобилазно. Свкакао да се партнерство пре свега огледа у делењу заједничких интереса. Оног тренутка кад Јужни ток почне да ради, када евентуално систем гасних електрана у Србији постане стварност, онда ћемо моћи говорити о томе да је највећи приход ове државе од сектора енергетике. Стога нам опет Москва постаје политички савезник можда и најближи. Уколико се ти пројекти не реализију из разноразних разлога (знамо како је турбулентна политичка сцена на Балкану, опет, имајући у виду све оне утицаије) онда је питање да ли ће тако бити. Што се Треће Србије тиче ми радимо на томе да у енергетском смислу и у политичком државу Србију веомо приближимо Москви, баш из разлога што сматрамо да у том делу света за Србију има простора за остваривање нашег интереса. Исто тако постоје простори и ка германском свету.
Инсистирате на ефикасној децентрализацији државе. Знамо да је овај принцип темељ стабилности неких европских држава, као што је Швајцарска. Међутим и ви сте указали на то да неки погрешни предлози децентрализације могу да доведу до федерализације и пропасти државе. Како у овом контексту тумачите питање свог региона, Војводине, које ваш познати политичар Чанак прети да “интернационализује”.
- Имамо веома неефикасан систем државне управе. Практично, у овом тренутку на овако малу територију са оваквим економским системом, ми имамо 7 нивоа државне управе. Веома често имате подвојене функције појединих државних инстанци. Због тога ми имамо веома нестабилан систем.
Наш предлог је да имамо само три нивоа државне власти, то је јака централна власт. јаке локалне самоуправе са њиховим изворним приходима и новим овлашћењима и могућност да локалне самоуправе праве савезе општина који би имали кординациону улогу. И друга важна ствар коју смо ми предложили јесте концепт деконцентрације власти, јер ми у овом тренутку имамо да нам је све концентрисано, или већина ствари концентрисано у Београду. Те смо ми стога предложили да Председништво пређе у Нови Сад, чиме би де факто Нови Сад постао престони град Србије, да Генералштаб, због великих безбедоносних изазова који Србији пре свега прете са југа, пређе у Ниш и да команда полиције пређе у Крагујевац. Тиме бисмо ми Србији дали један практично другачији концепт развоја и предупредили бисмо ово што сте ви споменули, а то је интернационализација војвођанског питања, које је на сцени још од комунистичког периода, од 1974, када је овакав концепт аутономије и усвојен.
Међутим, проблем Србије није само Војводина. Проблем јесте једна „београдизација“, та једна ригидна централизација, проблем Србије јесте и у томе што сада и многи други региони по угледу на Београд и на Војводину траже нека своја много већа права. И баш због тога што је ситуација таква каква јесте, ми предлажемо за почетак једну широку друштвену дебату, а онда, уверени смо, да ће из те дебате као најбоље решење изаћи ово што ми предлажемо – то је да имамо што мање инстанци државне власти, да што мање посредника постоји између тог централног буџета и крајњих корисника и да једним концептом деконцентрације и децентрализације спустимо власт и другим крајевима Србије. Тиме бисмо, уверен сам, грађанима, народу Србије поново вратили веру у државу и поново вратили осећај да држава припада њима, дакле да држава припада обичном човеку, обичном Србину. Нешто што осећате као своје, браните много више и боље. Овако смо ми данас дошли у парадоксалну ситуацију да, нажалост, држава Србија бива представљена, а и од стране грађана је све више перципирана као туђинска творевина, што јевеома лоше и, плашим се, да ће народ, уколико овако наставимо изгубити и последњу веру у Србију, а то би било равно катастрофи. И баш зато ми се трудимо да кроз промену парадигме, кроз промену стања свести у народу, потакнемо људе на један нови, активни приступ родољубљу, чиме би држава Србија у XXI веку доживела једну нову ренесансу, и једно снажно враћање на светску историјску сцену, јер нама је ту место.
Последње питање: проблем Косова и Метохије.
- Косово и Метохија је, нажалост, један од највећих и најболнијих проблема не само државе Србије него и сваког Србина где год он живи. За нас је Косово и Метохија много више од дела територије, КиМ је за нас у једном идентитетском смислу међу најзначајнијим деловима територије.
Ми као политичка организација нисмо били сагласни са тиме да треба прихватити Бриселски споразум. У тренутку када је то било на столу ми смо предлагали да се преговори у Бриселу стопирају, да ми унутар себе прво постигнемо договор о томе шта ми као народ и држава желимо, и да практично сви чиниоци, без обзира на снагу и утицај у том тренутку, имају могућност да помогну и да на крају стану иза неког заједничког договора. Јер на овај начин на који је покушано да се тај косовски проблем реши, мислим да ми као друштво и као народ нисмо урадили ништа. Добили смо само још једну поделу у друштву која потенцијално може да води у једну трајну дестабилизацију друштва и државе. И баш смо ми због тога рекли да је за нас тако конципиран Бриселски споразум неприхватљив. Оно што би било најбоље у овом тренутку је да се тај конфликт и проблем на КиМ, који постоји, на неки начин замрзне и да се, да тако кажем, пусти, да живот неке ствари тамо одради. Требало би неко трајно решење тражити у неком времену у коме ће позиција Србије бити боља. Јер, у овом тренутку, када ви добијете понуду Бриселског споразума, која је практично испод минимума прихватљивости за било коју озбиљну државу, а ви на крају то прихватите, онда видите да практично тамо неких озбиљних преговора није ни било, и да ми имамо једно решење које је наметнуто. А свако наметнуто решење ипак није трајна категорија. Али, Боже мој! Немамо и нико нема онај чаробни штапић о коме смо причали у интервјуу, па да реши и тај проблем.
Али ми, свакако, нудимо и ми ћемо се тако и понашати да је конфликт на Косову у Метохији и тај политички проблем само тренутно замрзнут. Радићемо на томе да идентитетски и образовно ојачамо причу о србском народу и о Косову и Метохији, и да причу о имовини Срба и државе Србије на КиМ ставимо на једно од најважнијих места у свим будућим разговорима, да тема безбедности и људских права свих људи на КиМ опет буде једна од важних тема. И уверени смо да, када то постану кључне теме, Србија не може да изгуби. Јер право и правда су у овом тренутку на нашој страни. Међутим, логика силе није. Тако да треба сачекати време када ће право и правда ипак имати много већу вредност.
Тимур Блохин,
КАТЕГОРИЈЕ
