Јужна Осетија и Абхазија: пет година слободе

08-08-2013 01:40:34 | | Глас Русије, © Коллаж: «Голос России»/ vostok.rs |


Пре пет година грузијске трпе су упале у Јужну Осетију и напале руску базу миротвораца. У ноћном нападу погинуло је на стотине људи, на хиљаде је било рањено, престоници републике Цхинвалу и читавој републици нанета је колосална штета. У жестоком и мотивисаном одговору Русије која је узела под заштиту народ Јужне Осетије, грузијска армија је била избачена на своју територију. А после извесног времена на политичкој карти света појавиле су се нове државе – Јужна Осетија и Абхазија.

Ових дана становници две републике Јужног Кавказа обележавају заиста заслужени празник за који је плаћена висока цена. Током скоро две деценије после распада СССР грузијске власти су војним методама покушале да асимилирају народ Јужне Осетије и Абхазије и лишиле их права на национални идентитет и независност. Али у августу 2008. године председник Грузије Михаил Сакашвили је превазишао своје претходнике, издавши злочиначку нареду да се нападну цивили и руски мировни контигент. Под окриљем ноћи Цхинвал су гађали практично из свих видова наоружања, укључујући забрањено, што је касније доказано у току скрупулозне истраге.

Грузијски војници нису се обазирали ни на шта, деловали су жестоко и хладнокрвно. Тбилиси није узео у обзир једно – Москва неће ћутати у тако алармантној ситауцији која противречи не само међународном праву, већ и елементарном људском моралу. После уласка руских трупа у Јужну Осетију у току неколико дана агресор је био заустављен и потиснут у дубину грузијске тероторије. А две недеље касније Русија, а после ње и друге државе, признале су суверенитет Јужне Осетије и Абхазије. Данас се могу оценити резултати тих догађаја и бескомпромисног става руског руководства, говори експерт Владимир Жарихин.

- За протеклих пет година није погинуо ни један становник републике и ни један руски војник. То раније није било. Значи све што се десило користило је становницима региона и нашим војницима. Одговор Москве је био адекватан. Захваљујући тако жестокој лекцији грузијска страна је нагло смањила своју активност. Русија је склопила са Абхазијом и Јужном Осетијом војни споразум по којем напад на ове републике представља напад на Русију са свим последицама које из тога проистичу.

Осим строго хуманитарне мисије, 2008. године Москва је нехотице, не из свог хира, испунила одређени геополитички задатак. Руководство Грузије, земље која се граничи са Русијом, убедљиво је хтело у НАТО. И треба рећи да то није било без одговора. Активност само Американаца у региону расла је из године у годину: управо они су наоружавали и обучавали груизјске војнике, који су у августу напали јужноосетинско становништво. Председник Сакашвили је у суштини био марионета у рукама западних стратега и намерно је доспео у тоталну зависност као надокнаду за подршку режиима његове личне власти.

Јасно је да перспектива приближавања Северноатлантске алијансе Москви никако није могла да одговара. Између осталог, никаква активна дејства тим поводом се нису предузимала. Русија се ограничила јачањем сопствене одбрамбене способности и није вршила притисак на друге државе, између осталог Грузију у њиховом политичком избору. Што се тиче Тбилисија, за њега је критичи важно било решавање територијалног питања: НАТО-у једноставно нису потребни нови чланови са таквим проблемима који могу да се прошире на читав блок. Ипак предузевши варварски покушај да једном заувек постану домаћини у Јужној Осетији и Абхазији, грузијске власти су напротив осудиле себе на политичку пропаст, а планови НАТО-а за Грузију и, на пример, Украјину морали су да буду одложени.

Своје мишљење поводом развоја догађаја после ватреног стадијума конфликта за Глас Русије изнео је експерт Центра за проучавање Централне Азије и Кавказа Андреј Арешев:

- Што се тиче признања суверенитета република од стране Москве, то је био логичан корак у тој ситуацији пошто је постојала очигледна тенденција коришћења муњевитог руско-грузијског конфликта од стране неких западних фактора у својству инструмента за поткопавање позиција Русије не само на Јужном, већ и на Северном Кавказу. То је било одражено у Саркозијевом плану који су европски посредници активно покушали да наметну Русији. Он је предвиђао између осталог увођење у регион мировних снага ОЕБС-а. Али 2008. године руско руководство је коначно ставило тачку у политичко-правном статусу независности Јужне Осетије и Абхазије, што је омогућило да се избегне нови масовни конфликт.

За протекло време републике Јужног Кавказа које поуздано штите руски војници на основу одговарајућег споразума, активно развијају сопствене снаге безбедности, обнављају инфраструктуру и економију, решавају социјалне задатке. Јасно је да их је доста: нагомилали су се за дуге године сложеног постсовјетског периода у контексту сталних претензија Грузије. Русија пружа партнерима финансијску и организациону подршку. Али најважније је што млада република тиче прво, не увек слако искуство државне независности. И мада овај пут називају трновитим, много је продуктивније уводити ред и уређивати сопствени дом, него тискати се по угловима историјске домовине.

Илија Харламов,