Северна Кореја гради капитализам
Без обзира на то што Северна Кореја себе званично сматра социјалистичком земљом, данас се тамо увелико развија и приватна економија. Њени најпростији облици – трговина на пијацама, пољопривреда, мање радионице у којима се производе одећа, обућа и најједноставнији предмети за кућну употребу. Међутим, има и много већих предузећа, на пример, приватних рудника.
Како раде севернокорејски приватни предузимачи у условима потпуног одсуства правне базе за своју делатност? Одгонетка овог феномена се састоји у томе што се испоставило да је у току последњих година граница између приватног и државног предузимаштва у савременој Кореји разливена. Има много предузећа која се на папиру сматрају државнима, а у пракси припадају приватним лицима.
Ово је посебно карактеристично за севернокорејске спољнотрговинске компаније. Северна Кореја је од краја 70-их година почела да игнорише принцип државног монопола на спољну трговину. Севернокорејске државне организације, велика предузећа, па чак и војне јединице, добили су право да оснивају сопствене спољнотрговинске фирме.
Ако се ради о спољнотрговинској компанији коју је, на пример, основала челичана, јасно је да ова фирма бар теоретски, треба да продаје производе ове фабрике. Међутим, многе спољнотрговинске фирме су основале организације које у принципу ништа не произовде. На пример, своје спољнотрговинске фирме има Управа за путеве Генералног штаба севернокорејске војске или Управа војне обавештајне службе. Јасно је да војни обавештајци нипошто не тргују оловкама које пуцају и осталом шпијунском опремом, већ много произаичнијим предметима.
Обично се севернокорејској спољнотрговинској фирми издаје дозвола за извоз одређене робе која се производи на одређеној територији. На пример, фирма може добити право да пре свега извози печурке на тлу од дрвених влакана које се гаје у неколико округа ове или оне провинције или пак на извоз угља.
Међутим, одавно су прошла времена кад су власти могле да нареде сељацима-мештанима да иду у планину да сакупљају печурке или да пошаљу рибарске чамце да лове лигње или ослиће за извоз. У наше време да би се добила извозна роба за њу треба платити прихватљиву цену. Управо ово постаје камен спотицања за спољнотрговинске организације, јер нема потребног новца у буџету. С друге стране, то постаје згодна пукотина за севернокорејски капитал.
Обично се представници фирме која има право на извоз договарају с локалним предузимачем који је иметак стекао у области сиве економије. Овај предузимач постаје главни инвеститор спољнотрговинске фирме иако се формално сматра само једним од њених радника.
Од новца инвеститора се купује роба. Инвеститор такође може да се договори о продаји извозне робе Кини. По завршетку операције инвеститор у буџет државе уплаћује унапред договорени износ, а све што је успео да заради преко овог износа, иде у његов џеп.
Тако се могу оснивати и прилично велика приватна предузећа, на пример, рудници угља или налазиштима злата. Формално, овакав рудник или налазиште злата се сматрају својином севернокорејске спољнотрговинске компаније, али у пракси представљају приватно предузеће локалног богаташа. Приватни инвеститор унајмљује раднике, купује опрему, организује производњу и продају. Извађено злато или угаљ се извозе, али само део остварене зараде доспева у државни буџет, други иде у приход чиновника с којима дати предузимач ради, а остатак се слива у његове џепове.
Ова чудна шема државно-приватног предузимаштва је крајње нестабилна, али у садашњим условима функционише. Како год било, обим севернокорејског извоза у току последњих година стабилно расте. Нема сумње да у овом порасту велику улогу игра делатност полулегалног севернокорејског приватног капитала. Севернокорејски предузимачи почевши од малих тезги и обућарских радњи уче да управљају налазиштима злата.
Андреј Лаљнков,
