Предмет Наваљног: коме потребни страшни разговори о стаљинизму?
Нико се није обрадовао у вези са пресудом Алексеју Наваљном више, него западни и домаћи медији, који већ у току више месеци подржавају теорију завртања шрафова у Русији, које је тобоже почело од изабрања Путина за председника.
Радост теоретичара може да се схвати, мада њиховој верзији противрече многе чињенице. Например, именовање за кључне положаје у Централној банци и у влади либерала гајдаровског типа или изражено поштовање према САД линије Путина у ситуацији око Сноудена. Најзад жељни тоталитарних ознака теоретичари добили су очекивани поклон: познати на Интернету опозициони политичар Алексеј Наваљни ухапшен је у судској сали. Иза наслова, прожетих негодовањем, крије се задовољство: аутори се радују, што је све испало управо онако, како су они претпостављали. Ево, рецимо, наслова из америчког часописа Форбс: Пресудом Наваљном Путин објављује себе диктатором. Пољски лист Реч Посполита упоређује процес Наваљног са стаљинским процесима из 1930-их година, не подсетивши читаоце, шта би за владавине Стаљина учинили људима, који би осуђене политичаре чекали у судској просторији са цвећем и палачинкама. Међутим, и за објективне аналитичаре строги вердикт Наваљном постао је изненађење – главни уредник издања на енглеском језику Нова Источна Европа Адам Рајхардт износи храбру за свој круг мисао: можда је пресуда строга, јер је тако одлучио кировски суд?
- Био сам убеђен да ће Наваљни добити условну пресуду. Зачудило ме је, што је добио реалних 5 година затвора. Судећи по свему, руски судски систем је испао независнији, него што обично пише у западној штампи. Можда јавни тужилац није био спреман за тако строгу пресуду. Дакле, ово се може третирати као доказ стриктне поделе власти у Русији. Суд и јавно тужилаштво су извршили своје функције са већом поделом и независношћу него смо се на Западу навикли да сматрамо.
Уствари, да видимо, који је разлог да је ослобођење Наваљног од хапшења учинило управо јавно тужилаштво. Присталице верзије завртања шрафова прво нису могли да објасне, зашто човека, чија је пресуда затвор, брани орган, који, према њиховом мишлењу, управо заврће шрафове. Зато је дошло до револуционарног објашњења: власти су се уплашиле учесника протеста, које је полиција ухапсила у центру Москве, а ујутро сасвим не на стаљинистички начин пустиле. Међутим, постоји одредба Кривично-процесуалног законика, у складу са којом човек се сматра оптуженим, а не осуђеним све до ступања пресуде на снагу, коју предвиђа закон. Дакле, није обавезно да га шаљу у затвор. На то је подсетило јавно тужилаштво, те је Наваљни био пуштен уз присилни боравак.
Међутим, питања остају. Например, шта је чудно у ослобођењу Наваљног? Можда је то зато, што је он више потребан људима, који га бране, не слободан, већ управо у затвору? То смо већ имали са Pussy Riot, када су адвокати били жељни затвора за своје клијенткиње више, него тихог ослобођења. Изгледа да нису случањо током читавог процеса Наваљног скоро сви западни медији, који пишу о Русији, уједно и неки њихови домаћи коллеге, водили кампању за претходну дискредитацију судског решења о његовом предмету. Било које решење. Осим 100 посто оправдања, све се унапред објављавало нелегитимним.
На Западу би могли да примете да покушаји притиска на руске власти често резултирају противним ефектом: пре неколико година изјава америчког потпредседника Бајдена у Москви да САД не би хтеле повратак Путина у Кремљ, умногоме је допринела том повратку. Као што се види, онда је притисак био на извршне власти, сада на судске. Резултат може да буде исти. Дакле, не треба нас спасавати и изговарати страшне речи: тоталитаризам и стаљинизам – то су заиста страшне речи, у Русији још има људи, који то памте и знају о томе из свог искуства.
Дмитриј Бабич,
