Да ли је Русија објекат колонизације или бензинска станица?
На крају политичке сезоне немачки и пољски социјалисти су са јавношћу поделили ставове о краткорочним и дугорочним односима са Русијом. У обе земље ти односи изгледају очајно. И тешко је рећи када би се та ситуација могла променити набоље.
У круговима немачког естаблишмента не постоји сагласност око политике која се односи на Русију. Стално долази до препирки између проруског немачког естаблишмента и трансатлантске (тачније речено, проамеричке) групе. Остаје нерешена дилема: да ли односи треба базирати на сарадњи или на конфронтацији? Консезус није постигнут и ситуација у Немачкој остаје доста напета.
У Пољској Русија се посматра искључиво кроз призму историје, Катиња, авионске несреће код Смољенска и доживљава се као бензинска станица – нежељени али неопходан добављач нафте и гаса. У Пољској по том питању не само да преовлађује напетост, већ би се могло рећи да постоји одређено непријатељство. Не превише често, али веома јасно, у медијима и у друштву се јавља страх од „руске претње“.
Док је у Пољској антируски фронт доста хомоген, у Немачкој је ситуација другачија. Тамо су пословни кругови и присталице идеје о Евроазијској економској заједници увек били спремни за блиску сарадњу. Притом у питању је само и искључиво економија, због чега је постигнута стабилност у билатералним односима. Са друге стране, постоје разлике у приступу проблемима светске политике, на пример рату против Сирије. Трансатлантски блок, пре свега САД и њихове присталице, апелују на друге да се уједине против Русије да би коначно победили у тој борби коју сматрају борбом за доминацију у свету. Тај став је близак и једном делу немачког политичког естаблишмента, између осталог и актуелном шефу немачке дипломатије Гиду Вестервелеу. Вестервеле као и његов пољски колега Радослав Шикорски подржава трансатлантску опцију у односима са Русијом, то јест конфронтацију и критику.
Обзиром на потребу за политичким консензусом у односима са Русијом Фонд „Фридрих Еберт“, интелектуални основ Социјалдемократске партије Немачке, објавио је у јуну 2013, у сарадњи са руском страном, аналитичку студију „Немачка и Русија 2030. Сценарији билатералних односа“. Као што сам Фонд напомиње „погледи изнети у овој публикацији могу се разликовати од ставова Фонда и других институција“. Издање су курирали бројни бивши шефови спољне политике Немачке и Руске Федерације, између осталог и Игор Иванов и Франк-Валтер Штајнмајер, а подржало федерално министарство иностраних послова Немачке. Подршку издању су пружили и Уралски државни технички универзитет „Јељцин“ у Јекатеринбургу и Европски универзитет Виадриана у Франкфурту на Одри. Немачко-руски тим је издвојио четири могућа сценарија развоја Немачке и Русије до 2030. Ауторима „није намера да предвиде будућност, већ да понуде могуће прогнозе“. Дело је представљено јавности у присуству бившег министра Франка-Валтера Штајнмајера 26. јуна, у седишту Ебертовог Фонда у Берлину.
5. јуна у Варшави Европски институт при парламентарној странци Савез демократских левих снага (СДЛС) организовао је састанак „Политика Републике Пољске према Русији: тренутно стање и препоручени задаци“ на којем је учествовао и лидер те странке Лешек Милер. Из саопштења СЛДС објављеног на интернету види се да пољски социјалисти односе са Русијом посматрају једино у контексту енергетике и да је доживљавају као добављача горива са којим је тешко постићи договор. СДЛС сматра да постоји могућност „европеизације“ Русије помоћу јединствене енергетске политике ЕУ. Али је партија заборавила да је Пољска она која највише крши ту политику пошто из социјалних разлога као главни извор енергије користи камени угаљ и лигнит. Према речима Лешека Милера „тешко је да се не сложимо са колегама око тих формулација. Само једна је битна: Русија није претња за Пољску“.
Све у свему према тим сценаријама за немачке социјалисте Русија је земља која је потенцијално погодна за економску колонизацију, а за пољске бензинска станица, добављач гаса и нафте који се не да надмудрити. Што се пак тиче све већег утицаја Русије као лидера у евроазијском региону, он обема земљама смета у реализацији њихових властитих интереса.
Зофја Бомпчињска Јелонек,
(Наставак следи)
