Сергеј Шчеглов: Заљубљен у Србију
Песник и новинар из сибирског града Краснојарска Сергеј Шчеглов преводилац наше поезије на руски: Читаоцима у Русији представио Милутина Бојића, Диса, Црњанског.
Како да човек не буде заљубљен у Десанку Максимовић. Ако почињеш да читаш и преводиш српску поезију, како можеш без "Крваве бајке", каже за "Новости", на одличном србском, Сергеј Шчеглов, руски песник и новинар из далеког, сибирског Краснојарска, темељни познавалац српске поезије и културе.
У кући Ђуре Јакшића, у Скадарлији, представио је нову књигу песама "Вила Идола", која је објављена тројезично - на руском, србском и енглеском, у издању "Краснојарског вознесења" и московског "Вахазара".
Његови стихови посвећени су Милутину Бојићу, Црњанском, Десанки, Невенки Урбановој, али и Калемегдану, београдским кафанама и винима која носе имена цара Лазара и царице Милице...
На Краснојарском, сада Сибирском универзитету, студирао је и магистрирао србски језик.
- И постао сам полиглота. Студирао сам такозвани србскохрватски језик, а сада знам србски, црногорски, босански и хрватски - шали се Шчеглов.
Љубав према Србији, понео је из родитељског дома.
- Могао сам да студирам енглески или немачки, али зашто сам изабрао србски? Зато што је мој отац радио као новинар, ишао послом широм света, па тако, крајем седамдесетих, стигао и у Југославију и Београд. Био сам дечак када се отац вратио из Србије. Толико лепих ствари ми је причао о овој земљи, био је заљубљен у Србију. Донео је неке српске књиге, сећам се како сам их гледао и схватио да неке речи звуче као наше: "рука", "нога", "лице", "чело", "око"... Лако ми је било да изговарам и српске речи, јер ми је мајка Украјинка и од детињства сам слушао и украјински језик. Толико су слични наши словенски језици - каже нам Шчеглов.
За његову садашњу посвећеност нашем језику "крива" је професорка која му је предавала србски - Бранислава Бјелавин, рођена Павловић:
- То нису били часови језика, него српске културе, србског идентитета, музике, свега, чак и ракије. Почињали смо увек час србског језика од мале ракијице. Говорила је да не можеш да научиш страни језик, а поготову србски, ако на почетку нешто не послужиш - прича Шчеглов. - Та чудна, дивна Српкиња била је удата за руског емигранта у Београду, архитекту Александра Бјелавина.
Била је и први директор Музеја примењене уметности. Њен муж радио је са Врховским, и осталим архитектима из руске емиграције који су градили у Београду, и дали велики допринос србској архитектури. После 1948. морали су да напусте Југославију, прешли су у Бугарску, а онда, када је дошао Хрушчов, отишли су у СССР, у Краснојарск, где је она почела да ради као професор. Њен деда, иначе, био је рођени брат Димитрија Павловића, патријарха СПЦ.
Шчеглов је у Београд први пут стигао почетком деведесетих. Да му олакша боравак у земљи далекој 6.000 километара, професорка србског записала му је неколико адреса својих пријатеља.
- Тако сам стигао до Невенке Урбанове, Мирослава Беловића, Маје Димитријевић, Татјане Лукјанове, Либера Марконија... Урбанова ми је поклонила стару књигу песама Милутина Бојића, у издању СКЗ. По повратку у Русију почео сам да их преводим, а књига је изашла 1993. Био је то први превод стихова Милутина Бојића на руски језик - каже гост из Сибира.
Затим је превео песме Десанке Максимовић и објавио, такође, прву руску књигу о стваралаштву велике српске песникиње, коју је назвао "Оставићу вам једино речи" и за њу добио Националну књижевну награду и звање "Златно перо Русије". Аутор је и првог руског документарног филма о Десанки.
- Упознао сам се са Десанкином породицом у Београду. Поклонили су ми неколико њених песама које нису објављиване на србском, зато што их је написала 1948. за време Информбироа. Међу њима су песме "Летопис" и "Хор непријатеља", које је публика, тако, први пут слушала на руском - каже Шчеглов.
Захваљујући нашем госту Руси читају и песме Диса, Црњанског, али и Оље Ивањицки... Пријатељство са великом сликарком видљиво је и у новој Шчегловљевој књизи, која је обогаћена репродукцијама Ољиних слика.
- Тек после две, три године дружења, схватио сам да и она пише песме. То је био њен осећај живота, постојања, српства - открива наш саговорник.
Сибирски песник је и коаутор филмова из циклуса "Дим Отаџбине на другој обали", о судбини руских емиграната у Југославији. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења новинара Црне Горе, а редовни је члан Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу.
Говорећи о традиционалној србско-руској блискости, Шчеглов, за крај, упозорава:
- Требало би да се потрудимо и убацимо нешто модерно у наше односе и везе. Не можемо стално преводити Десанку, Ђуру Јакшића, Нушића и Пушкина. Можемо много да учинимо да сазнамо више једни о другима. Дневна штампа преноси само трагедије, а како је рекао један црногорски новинар: "Ђе је радост"?
КОСОВСКА БИТКА
НИВО културе је свуда постао нижи. Брзина живота утиче на то. Десанка је у песми "Немам више времена" рекла: "Откуцавам поруке као телеграме". Какви телеграми, сада су СМС поруке, све је скраћено, па и култура. А, не може бити економског развоја ако си дивљак, без свога имена и културе. Поводом Косовске битке волим да кажем: један народ може изгубити битку, али не може изгубити своје постојање, традицију и културу, значи и своју будућност - каже Шчеглов.
ТАМО ДАЛЕКО
УЗ српску поезију, Шчеглов воли и српску музику. На фестивалу вокалне уметности "Запевајте, пријатељи", у Краснојарску, на којем учествују новинари, Шчеглов је освојио Гран при за извођење шлагера "Девојко мала".
- Мој отац је много волео песму "Тамо далеко", па сам је и ја заволео. Волим да слушам и певам Десанкину песму "У зимски дан", у преводу Ане Ахматове. После победе Марије Шерифовић на "Евровизији", превео сам и песму "Молитва" на руски - каже Шчеглов који је објавио и ЦД "Признание", на ком су Десанкина и чувена песма Дарка Краљића.
Бане Ђорђевић,
