Тенковска тутњава поново код Москве
Међународни фестивал „Бојиште“ пружио је могућност да се осети атмосфера Великог Отаџбинског рата, да се осети како је бити учесник историјских догађаја 1941-1945. године. Управо ових дана, 13-14. јула, у непосредној близини меморијалног споменика 28 хероја-панфиловаца, који су погинули у одбрани Москве одржава се ова војна манифестација.
Тенк Т-38 војске Црвене армије разара мина... Посада се није спасила – фашисти су је стрељали на лицу места, у даљини се чују експлозије, куће су обухваћене пламеном. Немачки војници настављају офанзиву, ... а са трибина се чује негодовање, звиждуци. Реконструкција једне реалне битке 1941. године окупила је код Москве неколико хиљада људи, како учесника тако и посматрача. У представи је учествовало око 80 војноисторијских клубова земље, готово 100 јединица борбене технике, укључујући 15 тенкова, тако да је битка била веома убедљива.
Максим – командир поменутог тенка, стигао је на фестивал „Бојиште“ из Јекатеринбурга. У свом граду већ 13 година посећује историјскиј клуб и учествује у разним акцијама реконструкције. Један од основних услова да би се дочарала слика најприближнија реалности састоји се у томе да се живи овим догађајем, а не игра нека улога, - објашњава младић. Тако да све мора бити максимално налик стварности.
- Када је 1941. године Немчка изненада напала на Совјетски Савез, користила се сва постојећа техника. У то спадају и тенкови, као што је овај Т34. Уколико погледате куполу, видећете трагове метака и напрслине. На тенку је купола, која је заиста била у том рату. Иначе тенк је из оригиналних делова састављен у једном војном музеју код Москве. Тако да је наш тенк – симбол 1941. године, када су у борбама учествовали лаки и средњи тенкови.
Након одслужења војног рока; Алексеј Јани се посветио проучавању историје Другог светског рата, и посебно немачко-фашистичке војске Вермахта. Данас је он руководилац војноисторијског клуба Deutschland и у реконструкцијама догађаја игра улогу припадника окупатора. Алексеј признаје, да је са позиције истраживача веома много новог је открио за себе.
- Код Немаца је било све другачије, знатно се разликовало од онога на шта сам навикао и што ми је познато из наше војске. Када сам почињао да се тиме бавим, често сам запажао разлике, које су постојале у војскама. На пример, немци су имали пуно нијанси у униформи и опреми. Они су веома лукави, и често нисам могао да схватим зашто је све тако компликовано. Због тога је интересовање било све веће. У дисциплини и дрилу има доста сличног. Немци су имали строгу дисциплину, стројеви корак, муштрање своје врсте. У томе има разлике од, рецимо енглеске, америчке војске. Тамо је све лежерније.
Многи учесници историјских клубова, да би се потпуно уживели у ликове и време радње, чак говоре на језику особе коју играју: на немачком, ако имају улогу Немца, уколико је питању представник савезничке војске – на енглеском. На тај начин боље разумеш дешавања и живиш у датом историјском трнутку, тврде аутори реконструкција. Сергеј Исајев тек почиње да учи енглески. Овом једанаестогодишњаку језик није потребан само због каријере на послу. Заједно са оцем он учествује у реконструкцији активности савезничке војске, британских командоса. Једнако са одраслим, дечак је потпуно ангажован у борбеним акцијама.
- Са татом одавно посећујем овај клуб. Мени се свидело одмах. Тата је наручио за мене праву униформу. Ја дотурам мине до минобацачког места. Први пут ми је било страшно, јер је тамо и барут, и пуно експлозивних материја. Док се самих експлозија и тенкова не плашим. Када порастем, наставићу овај хоби, и бићу командир својих минобацача.
Реконструисање битке код Москве посматрали су и ветерани, а не само они који о рату знају из књига и филмова. Генерал-лајтнант Алексеј Фомин је био у акцијама у илегали, прошао бројне крваве битке, изгубио блиске пријатеље, преживео концентрациони логор у Литванији, и спреман је по наредни пут да оживи сећања на рат само због тога, да и други сачувају сећања о овом рату.
- Душа захтева да се сачува сећање. Било је тешко. Али су људи тада гинули за Отаџбину, и то је заиста била њихова Отаџбина. Рођен сам 1927. године. Отишао сам у рат првих ратних дана. У марту 1941. године напунио сам 14 година, а у априлу сам примљен у комсомол. Када је већ почео рат, нас, комсомолце, након говора Стаљина 3. јула, окупили су, и рекли нам, да више нисмо деца, и постали смо војници. Тада су нас научили како да прикупљамо податке о гарнизинима, где се шта налази, како преносити информацију преко лица за везу. Тако је почео мој рат.
Ветеран је сигуран, да су реконструкције догађаја ове врсте неопходне. То је један од начина да се младим генерацијама прикаже права истина о Великом Отаџбинском рату, да се гаје патриотска осећања и љубав према Домовини.
Милена Фаустова,
