Исламски свет жели да живи на свој начин

07-07-2013 12:30:25 | | Глас Русије, фото: © Flickr.com/patrick wilken/cc-by-nc/ vo |


Вековима је Запад долазио на Исток са једноставним и разумљивим циљевима: да освоји нове колоније и тржишта. На крају су освајачи добијали јефтине природне ресурсе и радну снагу, чиме су и попуњавали трошкове на војне кампање. Од краја прошлог века ситуација се променила. Војни контигенти се враћају у сада већ независне земље како би променили оно што не одговара њиховим представама о савременом уређењу света: диктаторске режиме, одсуство демократије, кршење људских права, међународни тероризам.

Тежња је за похвалу. Али практични резултати свих хуманистичких ратова разочаравају. За издржавање војске троше се бескрајна средства из буџета земаља добротвора, на операције за "смиривање" оних који се не слажу. Власт и становништво земаља уче да живе на нов начин. Такође на свој рачун. Али трупе долазе и тамо поново завладава уобичајени начин живота са ауторитарним методама управљања и активним наставком оружаних религиозно-етничких конфликата. Можда се не ради о посебним злочинцима, већ о особености масовне свести?

Ове године је амерички истраживачки центар Пју на преко 80 језика превео анкету преко 38000 муслимана у 23 земље Европе, Азије, Блиског Истока и Африке. Како грађани земаља муслиманског Истока виде околни свет и себе у њему?

Главни проблем је тероризам. Као и у читавом свету, ни на Истоку не воле експлозије и пуцњаву на улици. У најмању руку половина анкетираних муслимана је забринута деловањем религиозних екстремистичких група у њиховим земљама. Две трећине и више становника плаши се њих у Египту (67%), Тунису (67%), Ираку (68%), Гвинеји-Бисао (72%) и Индонезији (78%).

Акте насиља против цивилног становништва и деловање терориста самоубица одобрава свега 1% анкетираних муслимана. Али на пример у Египту и у палестинској аутономији значајни део становништва (29 и 40%) сматра да је оно понекад оправдано. А у Авганистану ове тачке гледишта придржава се већ 39% анкетираних. А деценијама у овој земљи од руку терориста гину невини цивили. Зашто трећина становништва оправдава бесмислену кланицу?

И још нешто. Традиционално се сматрало да жене Истока веома желе, али не могу да се ослободе власти мушкараца. Испоставило се да није тако. У неким муслиманским земљама девет десетина анкетираних мушкараца и жена подржава то да жена увек треба да се повинује мужу. Тако сматрају у Мароку (92%), Тунису (93%), Индонезији (93%), Малезији (96%). У Ираку је против равноправности сада 92% мушкараца и жена, у Авганистану 94%. Шта више и Ирак и Авагнистан су једине земље где већина становништва подржава вансудске обрачуне са женама, само на основу сумње у ванбрачне везе. После деценија хуманизације свести у Авганистану 85% муслимана који подржавају шеријат сматрају да љубавници треба да буду каменовани. У Ираку тако мисли 58%.

У Авганистану и Ираку већина анкетираних (81и 56%) залаже се за бичевање и одсецање руку лоповима и разбојницима. А 99% становника Авганистана сматра да је боље вратити се са европске хуманости на сурове законе шеријата.

Да шеријат постане званично законодавство земље залаже се већина муслимана Нигерије (71%), Индонезије (72%), Египта (74%), Пакистана (84%) и палестинске аутономије (89%). У Мароку и Пакистану, где је ислам по уставу и тако стављен изнад других религија, мислимани (83 и 84%), желе још више – увођење шеријата као законика.

У целини народима ових земаља нуде једно, а њима је милије сасвим друго. И демократизацију су започели од најтврдоглавијих. Можда ће наредни пут прво питати становништво земаља коју ослобађају које промене желе? Или бар да се заинтересују за социолошке податке. А то све може да се заврши као у Ираку и Авганистану. Или у Либији.

Вадим Ферсович,