22. јун, тачно у 4 сата
Наивне речи старе песме: 22. јуна, тачно у 4 сата Кијев су бомбардовали, а нама су објавили рат. Ове године песма слави своју 70. годишњицу. 22. јуна 1941. године почео је најстрашнији рат у историји Русије. Старије генерације се сећају тог дана. За млађе генерације да би нешто запамтиле нису довољне речи, па чак ни песме. Потребни су акција, перформанс, шоу. Све се то десило у центру Москве ноћу уочи суботе, 22. јуна 2013. године.
Назив те патриотске акције је Омладинска добровољачка патриотска акција Стража сећања Вечна ватра. Више од две хиљаде младих Московљана се у поноћ окупило на Болотном тргу.
Колоне са заставама, стилизованим као заставе пукова, окупиле су се у огромном логору. На заставама је писало: Таганка, Јакиманка, Хамовници – то су делови Москве. Ширио се пријатан мирис пољских кухиња, код којих су у реду чекали жељни да пробају укусну кашу.
Пред огромним екраном су била почасна места за Ветеране Великог рата, којих није било много. Скоро сви су стари око 90 година. На екранима су давали одломке из војних филмова, познати певачи су певали фронтовске песме. И ветерани су певали сузних очију.
Када су појели врућу кашу, запевали су и млади, трудећи се да не заглуше ветеране. Испало је да и они знају речи.
Затим су млади рапортирали ветеранима како и коме они помажу. Некоме су нашли одликовање, које је залутало у архивама, некоме чисте стан, некоме доносе намирнице и лекове.
Младићи и девојке су били узбуђени, јер су многи први пут иступали јавно. Међутим, било је тамно, није било могуће прочитати, шта пише у подсетнику. Зато су говорили како испадне, веома искрено, на крају су обавезно захваљивали ветеранима на Победи.
Затим су сви прешли Великим Каменим мостом преко реке Москва и кренули дуж кремаљских зидина према Александровском парку. Огромна маса света се распоредила око Вечне ватре на Гробу Незнаног Војника. На екрану су се видели кадрови војне хронике – страшни, а које су памтили представници старије генерације. Чула се Седма, лењинградска симфонија Дмитрија Шостаковича.
Затим… Почело је свитање изнад храма Василија Блаженог, часовник је откуцао кобна 4 сата. Из звучника је праснула песма Свети рат. Ветеране су возили кући. Млади су запалили свеће и ставили око Вечне ватре. Многима су од узбуђења дрхтале руке, зато они нису могли да брзо упале свеће.
Када је било упаљено 1418 свећа – по броју дана, у сваком од којих је гинуло 15 хиљада совјетских људи, покушао сам да замолим за интервју. Младићи су само тражили да запале, те су пушили ћутке, девојчице су брисале сузе и одбијале да нешто кажу. Најзад се нашла Вера Крапивина, студенткиња колеџа услужних делатности.
- Први пут учествујем у овој акцији. Много ми се допало. Заувек сам запамтила све, сваке године ћу долазити. Свима ћемо испричати.
Студенткиња Вера има малу ћеркицу. Кад дође време, она ће јој све пренети.
Алексеј Черниченко,
