Косово 98: Ричард Холбрук и Слободан Милошевић
У октобру 1998. године у Београд је скоро сваког другог дана авионом долазио специјални представник Била Клинтона на Балкану Ричард Холбрук. Он је називан „оцем“ Дејтонског мировног споразума којим је 1995. године окончан рат у Босни и Херцеговини.
Холбрук је добро познавао Милошевића и одлично је схватао да треба деловати само с позиција силе. Отворено је говорио да ће, ако Милошевић не пристане на услове Вашингтона, НАТО почети да бомбардује земљу. Клинтону је било потребно да по сваку цену подржи Тачија и његову дружину пре него што почне зима.
Југословенска војска је до тада већ вратила под своју контролу значајан део Косова. И САД су примениле отворену уцену – ако не буде мира с шиптарима, спремајте се на најгоре. Слободан Милошевић је био приморан да попусти. Тих дана сам био у Београду и много сам разговарао с колегама-новинарима. Сви су говорили о томе да Милошевић одлично зна да ће против Србије колико данас-сутра бити започет рат. НАТО се за то припрема већ више од шест месеци. Међутим, још није довољно загрејано јавно мњење САД и Европе, за то су потребни време и новац. Један мој пријатељ у Београду је рекао још отвореније: „Американци не воле да ратују зими – хладно је и лоша је видљивост за авијацију. У таквим случајевима је боље не ризиковати.“
Одмах након што је Милошевић 13. октобра 1998. године пристао на Холбрукове и Клинтонове услове почела је нова антијугословенска пропагандна кампања. Први су наступили Ибрахим Ругова и Хашим Тачи. Говорили су да нису задовољни договорима о мирном решавању косовског проблема и да никад неће поверовати у добру вољу југословенског руководства. И поново су апеловали на Американце да нанесу ударац србским снагама.
15. октобра 1998. године светској и европској јавности с истих борбених позиција у Женеви се обратио „политички представник ОВК“ у Швајцарској Бадил Махмути. На специјално организованој конференцији за новинаре у женевској Палати нација, назвао је „апсурдним“ одлуку о томе да се на Косово смести 2000 посматрача ОБСЕ оптуживши власти СРЈ да намеравају да их учине „таоцима“ у слушају ваздушних удара НАТО. Махмути је захтевао да ОВК учествује у преговарачком процесу о Косову довевши у сумњу договоре емисара Ричарда Холбрука и председника СРЈ Слободана Милошевића. „Нико нема права да закључује споразуме о статусу Косова без учешћа ОВК, а она не види ниједно друго решење осим независности,“ – констатовао је Тачијев представник. „Наше могућности су прилично јаке и имамо средства да одговоримо,“ – истакао је Махмути ставивши до знања да ће ова претња бити остварена ако руководство СРЈ не испуни своје обавезе.
Махмути је тада такође рекао да ОВК „нема проблема с оружјем, на Балкану га има много,“ додавши: „Спремни смо да наставимо оружану борбу све до ослобођења.“ Представник ОВК је тог дана у Женеви давао противречне изјаве о грађанским правима Срба у будућој „независној држави“. Прво је тврдио да ће „у нашој независној држави“ србска мањина имати иста права као Албанци и србској мањини „се неће светити“. Међутим, већ неколико минута касније инсистирао је на томе да Срби и Албанци који имају различиту историју и културу не могу да живе заједно.
Из Махмутијевог говора било је јасно да Тачи и Ругова будно прате ситуацију албанског становништва у суседним земљама. Он је, између осталог, критиковао Македонију због „сталне дискриминације Албанаца“ позвавши међународну заједницу да у име очувања „стабилности“ изврши „притисак“ на владу ове земље. У супротном случају ће, упозорио је, Македонија „имати исте проблеме“. Испоставило се да су Тачи и његова дружина одмах после потписивања споразума између Милошевића и Холбрука почињали да диктирају своје услове и Македонији, где је то време председник био изузетно искусан политичар Киро Глигоров. Он је одлично схватао да шиптари у сваком тренутку с речи могу прећи на дело и тада ће почети нови рат на Балкану.
Константин Качалин,
