Празник незапослености, пива и чевапчића
Поводом Првог маја, Међународног празника рада, одржани су масовни протести гладних, осиромашених и обесправљених радника који су на улицама оштро и гласно, а на моменте и борбено, захтевали да се искорени сиромаштво, повећају плате, исправи социјална неправда и смањи незапосленост.
Међутим, ако сте помислили да су ово били призори са места где је просечна плата међу најнижима у Европи, а проценат незапослености већи чак и од земаља које су најтеже погођене кризом, онда се варате. Ово су били призори из целог света, а у Србији је протекли Празник рада прослављен радосно и безбрижно, у бројним излетиштима, и то углавном уз пиво и роштиљ, као да је положај све мањег броја запослених у земљи доведен до стања савршенства, а не до руба пропасти.
Наиме, јуче су синдикати и радници на свим светским меридијанима Први мај обележили бурним протестима и штрајковима, на којима су указивали на мале зараде и лошу економску ситуацију и тражили од одговорних да учине конкретне кораке да се такво стање промени. Тако су на пример у Турској, која иначе за разлику од Србије бележи завидан привредни раст, огорчени радници у великом броју изашли да траже своја права, на шта им је власт одговорила сузавцем и воденим топовима. У суседној Грчкој је у знак протеста због велике незапослености проглашен генерални штрајк који је паралисао читаву земљу, ради чега је полиција те балканске земље дежурала у приправности. Слично је било и у другим европским државама попут Шпаније, Италије, Француске и Кипра, где су учесници демонстрација такође изражавали своје дубоко незадовољство стопом незапослености. А у Русији, само у Москви се окупило око 70.000 људи на паради радничких синдиката, док су широм земље одржане стотине сличних скупова.
Стога се поставља питање – због чега само у Србији нема масовних радничких протеста, иако је стање радника и око милион незапослених изузетно тешко, а пред само стотинак окупљених људи у Београду, синдикални лидери си изјавили да „ситуација радника у Србији никад није била гора“, и притом су изнели податак да је само у прва два месеца ове године без посла остало читавих 30.000 нових радника, а влади су поручили да је незапосленост премашила невероватну цифру од чак 30 процената, додавши да не треба да Европска унија буде главни проблем владе, већ управо такво стање незапослености.
То значи да је до сада од почетка ове године сваког дана посао губило 500 људи, а ако се тај тренд настави, јасно је да ће до краја године без радног места остати још близу 200.000 радника. А што се тиче процента незапослености, подсетимо да је још недавно први потпредседник владе Александар Вучић изјавио да је задовољан тиме што је влада успела да се стопа незапослености не повећа до 30 одсто, јер како је тада рекао, та стопа је кренула геометријском прогресијом да се повећава и дошла на преко 26 одсто, али успели смо негде да се изборимо да тај драматични пад прво умањимо, а затим и да га зауставимо. А потом је додао да ће најважнији задатак бити да се коначно заустави повећање броја незапослених и да полако то клатно почнемо да окрећемо на другу страну и да запошљавамо људе у што је могуће већем броју.
Међутим, с обзиром на оно што су јуче огорчено саопштили синдикални лидери пред празним трговима, на којима није било скоро никога да их слуша – то се показало лажним оптимизмом и ситуација је сада много драматичнија него што је још недавно изгледала, а она се огледа управо у тим катастрофалним статистичким показатељима, који су лошији него у свим оним земљама у којима се протеклог дана бурно демонстрирало и гласно негодовало.
Али србски радници са својим платама које су на самом европском дну, као и незапослени у Србији, који по свом проценту предњаче на читавом континенту, јуче су изгледа имали важнијег посла од скретања пажње на свој социјални положај. Они су Празник рада својом апатијом и незаинтересованошћу за радничка права претворили у истински Празник незапослених. И мада је јуче највећи број њих провео леп дан у природи уз роштиљ и пиво, остаје да лебди у ваздуху питање – а шта ће да раде преостала 364 дана у години, када се поново суоче са ниским платама, лошим условима рада или са отказом на радном месту. Можда ће тек тада да се сете својих колега из целог света, који су Први мај искористили да се изборе за побољшање свог социјалног статуса, уместо да се препусте лежерној излетничкој атмосфери.
Ратко Паић,
