Атом будућности
Нуклеарна енергетика, без обзира на свој релативно млад узраст, стабилно је постала део структуре енергетског снабдевања у читавом свету. У датом трентку око 14% електричне енергије у свету се производи у нуклеарним централама. Несумњиво, низ великих хаварија на нуклеарним централама не може да не утиче на јавно мењење. Чернобиљска катастрофа која се десила 26. априла 1986. године, као и недавна хаварија на Фукушими повећале су учесталост јавних дискусија на ту тему.
Све више људи у разним земљама света говори о потреби да се затворе нуклеарне централе и одустане од нуклеарне енергетике у корист обновљивих извора енергије. Основне бојазни везане су за утилизацију нуклеарног отпада са могућом нуклеарном катастрофом и каснијом радиоактивношћу. Тако су после Чернобиља пострадале суседне земље, значајне површине нашле су се ван животне делатности и економије.
Али сада нуклеарне технологије достигле су прилично висок ниво, како би градиле безбедне реакторе који практично искључују могућност радиоактивне контаминације или велике катастрофе. Осим тога, у нуклеарним централама производи се најјефтинија електрична енергија – она је за трећину јефтинија од електричне енергије која се производи у термоцентралама, скоро упола од енергије хидроцентрала, два пута јефтинија од еолских и четири пута од соларних централа.
Не сме се заборавити ни на штету коју доносе алтернативни начини производње електричне енергије. На ример хидроцентрале значајно мењају пејзаж на великој територији, у суштини убијајући постојеће екосистеме. Неједнозначно је и коришћење еолских генератора. Према истраживању британских научника, они осим струје производе и шумове који негативно утичу на људско здравље, изазивају нервозу, неосноване страхове и тахикардију. Па и ветар не дува увек, као што ни сунце не сија 24 сата дневно. Мишљење независног експерта за нуклеарну енергетику Џона Ларџа:
- Лично не мислим да ће удео обновљивих извора енергије, између осталог еолског генерисања, расти, мада овде има и проблема. Главни је да се синхронизује рад генератаора снаге 2,5-5 мегавата за замену традиционалне централе капацитета 10 хиљада мегавата. А то је око 4 хиљаде еолских генератора! Други проблем се састоји у капиталним трошковима. За изградњу еолских централа они могу бити једнаки трошковима на традицоналне централе. Али поред тога треба градити традиционалне централе у случају да нема ветра. Немају све земље, за разлику од Данске и Немачке, велики низ еолских генератора дуж својих обала, што им омогуава да стално добијају енергију ветра. Не мислим да ће еолска генерација имати удео већи од 12-15% у потрошњи електричне енергије.
Једини излаз за све веће потребе човечанства види се ипак у коришћењу цивилне нуклеарне енергије. Треба истаћи да је управо нуклеарна енергетика била једна од покретачких снага интеграције у Европи. Између осталог у таквој структури као што је Евроатом, који координира делатност чланова ЕУ у области нуклеарне енергетике. Али почев од 2001. године, удео нуклеарне енергетике се скоро преполовио са 31% до 18%. Ипак не пристају све земље Европе да одустану од цивилне нуклеарне енергетике. На пример у Француској нуклеарне централе чине 805 читаве енергетике земље. Високи одеу нуклеарне ернергетике има Белгија, Бугарска, Чешка, Финска, Мађарска, Румунија, Словачка, Словенија, Шпанија и Шведска. Земље у центру Европе се налазе у повољнијем положају и могу да увозе електричну енергију када њихови алтернативни извори енергије не раде, док безбедност испорука представља проблем периферних земаља. За већину земаља Европе Фукушима није извршила значајан утицај на политику или друштвену перцепцију – сматра Малколм гримстон.
У Европи данас има 132 реактора који у просеку израђују трећину све електричне енергије ЕУ. Осим тога, у земљама као што је Финска, Француска и Словачка планира се отвараење нових реактора у скорије време. Све то сведочи да ера нуклеарне енергетике није завршена и само цивилна нуклеарна енергетика може да задовољи све веће потребе европљана за електричном енергијом, као и потребе становника других континената.
