Проблем, голем
Слика прва - сретнем једнога другара, медицински радник, доктор такорећи. Ал, побегја на боловање. Елем, излатктамо се ми по пропис, целивање нема, раздаљина два метра. И он поче одма да ми се жали - туго леле, овеј мере, једва издржавам. Па зашто бе, реко? Па, вика, укинаше и швалерацију. Ем не могу да се видим са девојку ми, а и жена ми не дава, а ни ташта. А ја му реко - па не си ги, ваљда, питуваја?
Слика друга - комшика се врти око моју капију, крши руке. Видим, оће да пита нешто. Изволте, реко (име познато редакцији) што треба? А она ће - туј ли је ваш Жућа (иначе наш пас). Туј је, реко, зашто? Па ако хоћете да нам га позајмите увече, муж ми да прошета! Реко, нема проблема, за комшију увек, а за комшику и повише. Па се раздерем по двориште - Жуууууућооооо, дооди, да прошеташ комшију!
Слика трећа - Због ових мера излазим само до продавнице и до пекаре. Kад, код једне зграде у центру, два реда контејнера, и млађи човек који претура по њима. Погледам, за руку држи дете. И ајде сад што је слика и овако, у нормално време, тужна, али сада нарочито - наиме, и он и дете, обоје носе маске! Да се заштите! Приђем, рекох, браво, поштујете све мере и прописе. И оставим им ону кесу из пекаре.
И такој, проблеми големи - на некога љубавни, на некога досада, а на некога и - животни.
Иван Трајковић
