Lek za zdravstvo
Nije neka tajna da domaće zdravstvo "na terenu" ne funkcioniše baš najbolje. Pacijenti se najviše žale na neljubazno osoblje, duge liste čekanja, kao i nedostatak lekova o trošku RFZO, što će reći - i ako ih ima, kupuju se.
U manjim gradovima nije ni retka situacija da morate da kupite najosnovnije stvari kao što su špricevi i gaze. Iako elektronsko zakazivanje termina funkcioniše kako - tako, često se dešava da ne možete dobiti uput jer - nema tonera u štampaču. Takođe, u seoskim ambulantama nemaju svi lekari računare povezane na Internet, pa ne mogu da vam izdaju elektronske recepte.
Služba zaštitnika pacijenata, uvedena pri RFZO i nekim opštinama i gradovima, radi veoma skromno - sve se svodi na "nemate pravo na tu terapiju ili lek" i "vidite kolike su gužve, šta da radimo".
Sa druge strane, ima i lekara i sestara koji se stvarno jako trude da kako god mogu pomognu svojim pacijentima. Ovo naročito važi za mlade lekare u službama hitne pomoći i kućne nege.
Da je politika odavno prisutna u zdravstvu, takođe nije nikakva tajna. 99% svih direktora zdravstvenih ustanova, načelnika odeljenja, pa čak i glavnih sestara je postavljeno - politički. To nije ništa novo, to je bio manir i u vreme DSSa - a naročito URSa, kada je ministar bio Tomica Milosavljević. Takođe, gotovo da i nema lekara na lokalu da misunu nekoj stranci - čast (malobrojnim) izuzecima.
Pacijentima - a to može biti svako od nas - ne ostaje ništa drugo nego da se opreme strpljenjem i upornošću, da bi im neko od lekara i rekao - Zdravo!
Ivan Trajković
