Шта су Совјети планирали да ураде ако би нацисти 1941. заузели Москву?

21-03-2021 09:00:33 | | Припадници ПВО на крову хотела „Москва“, 16. октобар 1941., |

Московски метро би био дигнут у ваздух, а други град би био проглашен за престоницу.


Средином октобра 1941. године нацистичке трупе су се брзо приближавале Москви. Совјетски градови око руске престонице један за другим су падали Немцима у руке. Непријатељ је у сваком тренутку могао ући у Москву, пишеRussia beyond.

Стаљин је био познат по томе што ујутру устаје касно, а ноћу дуго остаје у радном кабинету. Он се 15. октобра 1941. године у 9 сати ујутру
обратиосвојим саборцима из Политбироа. Наређено им је да организују евакуацију града и да истога дана до вечери напусте престоницу.

Нова престоница

Велики отаџбински рат 1941-1945. Одбрана Москве. Припадници противваздухопловне одбране у Парку културе и одмора „М. Горки“.

Било је планирано да отпутују у Кујбишев (данас је то Самара), 1.100 км источно од Москве. Кујбишев је из више разлога изабран за „резервну“ престоницу СССР-а.

Према руским мерилима овај град је био релативно близу Москве тако да евакуација није представљала велики проблем. Државним органима, фабрикама и административним установама од виталног значаја за функционисање СССР-а није требало превише времена да се организују и поново почну да функционишу на новом месту.

Трг револуције, 1931. Самара.


Поред тога, Кујбишев је био релативно добро заштићен захваљујући трупама које су тамо биле размештене. У граду је већ био базиранСовјетски волшки војни округ, а Кујбишев је биопознати као индустријски центар Совјетског Савеза који је имао своје фабрике, аеродроме и железнички чвор од виталног значаја.

Тог судбоносног јутра 15. октобра 1941. године Државни комитет за одбрану СССР-а на челу са Стаљином издао је наредбу бр. 801 која је представљала најстрожу државну тајну. У њој је Генералштабу, Народном комесаријату за одбрану, Народном комесаријату Ратне морнарице, Дипломастском кору, Председништву Врховног Совјета и Савету народних комесара СССР-а наређено да се хитно преселе у Кујбишев.

Стаљин је сматрао да ће и он убрзо морати да напусти Москву, али је одлучио да остане у главном граду још један дан. Са њим су у Москви
осталинајближи сарадници: Берија, Микојан и Косигин.

Шефу НКВД-а Лаврентију Берији
наложено једа руководи минирањем и уништавањем фабрика, складишта, важних институција и инфраструктуре од критичне важности, између осталог, и Московског метроа, тј. свега што није било могуће евакуисати у „резервну престоницу“.

Узнемирени житељи Москве доживели су минирање стратешке инфраструктуре као сигуран знак да се совјетско руководство спрема да напусти главни град и остави милионе становника на милост и немилост нацистима.

Паника у Москви

И поред тога што је операција држана у строгој таности гласине о евакуацији престонице брзо су се рашириле. Ујутру 16. октобра 1941. године Московски метро
није отворен, и то се десило први пут откако је направљен. А није отворен зато што су вршене припреме за његово потпуно уништење. То је додатно подстакло ширење гласина да главни град СССР-а ускоро може пасти у руке нацистима. Убрзо затим је становништво захватила паника.

Многи су остављали своје обавезе и имовину и журили на железничке станице у нади да ће напустити град пре него што у њега уђе непријатељска војска. У целом граду је настао хаос.

Барикаде на улицама Москве.

Очевидац ових догађаја Лав Ларски касније јеовако описаоједну епизоду ужурбане евакуације: „У три сата је на мосту дошло до саобраћајног застоја. Тамо су стајали камиони. Уместо да гурну камионе са моста и ослободе пролаз, људи су улазили у њих и заузимали места. Они који су већ седели унутра очајнички су тукли коферима по глави ове споља, који су хтели да уђу. А ови су једни преко других ускакали у приколице и збацивали одозго ’браниоце’ као џакове кромпира. Али чим би ’нова постава’ запосела места и камиони покушали да крену, нова гомила ’освајача’ би нагрнула на приколице“.

Главни град је био обузет страхом и паником. Многи су дошли на своје радно место у нади да ће добити плату али су уместо плате су сазнали да је руководство фабрике већ „отперјало“. Озлојеђени и препуштени сами себи, поједини житељи су
се упустилиу пљачку и насиље.

„У редовима избијају туче, људи гуше старице, млађи пљачкају, а полицајци по два до четири сата стоје на тротоару и пуше: ‘Нисмо добили никакве инструкције’, кажу“ – тако је панику у Москви тога дана описао совјетски новинар Николај Вержбицки.

Биле су потребне радикалне мере да се Москва доведе у ред. После тродневног хаоса и панике у совјетској престоници Стаљин је 19. октобра 1941. године
издаоуказ којим је у Москви уведеноопсадностање. У ноћним часовимаје забрањено кретањевозила и људи без специјалних дозвола, а полиција је добила дозволу да „провокаторе“ стреља на лицу места.

Стаљин држи говор на војној паради, Црвени трг, 7. новембар 1941.

Можда је Стаљинова одлука да он лично остане у Москви такође допринела да се становници умире, јер су многи доживели то као сигуран знак да ће Црвена армија бранити град по сваку цену.

И заиста, захваљујући напореима Црвене армије и оних становника Москве који нису отишли, нису паничили и нису прибегавали насиљу, нацистима није пошло за руком да заузму Москву нити да униште совјетске оружане снаге пре зиме 1941. године. А у зиму се већ нацистичка Немачка морала суочити са чињеницом да ће рат против СССР-а бити дуг и тежак.

Николај Шевченко,
Russia beyond