Дечаци од цинка
(одломак из истоименог романа Светлане Алексијевич, овогодишње добитнице Нобелове награде за књижевност)
Записи о совјетским војницима погинулим у Авганистану
МАЈКА
Звоно на вратима... Скачем - никога. Претсравила сам се била: да није син дошао!
Кроз два дана у стан бануше војници.
-Шта, сина нема, -одмах сам схватила.
-Да, сада нема.
Завладала је нека мртва тишина. У предсобљу пред огледалом клекох на колена.
-Боже! О, драги Боже мој, молим ти се!
Незавршено писмо
На столу је лежало писмо сину које нисам завршила.
„Здраво, чедо! Прочитала сам твоје писмо које ме је учинило срећном, У њему нема ниједне граматичке грешке. Само две синатксичке као прошли пут „по-мојему“ удвојена реч, а везник „како-тако“ сложени. У реченици: „Урадио сам онако, како је рекао отац“, -треба запета. И у другој реченици: „По-мојему, нећете се због мене стидети“ такође треба запета. Не љути се на своју маму.
У Авганистану је вруће, синко. Али ипак, пази да се не прехладиши, јер се ти увек прехладиш... “
На гробљу
На гробљу су сви ћуатли, било је много људи, али су сви ћутали. Стајала сам с кухињским отварачем у руци, нико ми га није могао узети.
-Отворите сандук... Хоћу да видим сина... сандук од цинка сам хетла да отворим кухињсим отварачем.
Муж је хето да се убије, не живи му се више
Муж је покушао да дигне руку на себе: „Не желим да живим. Опрости, мајко, али нећу више да живим...“ Одвараћали су га од те намере:
„Треба споменик подићи, таблу поставити, као код других“.
Није могао да спава. Говорио је:
„Чим легнем да спавам, син дође, грли ме, љуби.“
По старом обичају чувала сам векну хлеба целих четрдесет дана... После сахране... Након три недеље се распала на мале парчиће.
Значи, породица ће пропасти.
Фотографије сина по целом стану
По целом сатну сам разместила фотографије сина. Мени је тако лакше, а мужу теже:
-Скини их. Он све време само у мене гледа.
Новац спреман за свадбу-потрошен за споменик
Подигли смо споменик. Добар, од скупог меремера. Сав новац који смо за синовљеву свадбу спремали, отишао је на споменик сину. Црвеним плочама смо обложилио споменик и посадили лепо цвеће. Георгине. Муж је покресао ограду.
-Све сам уардио. Син се неће љутити.
Ујутро су ме овезли на посао. Изјавили су ми саучешће. Вратила сам из смене-он у кухињи на конопу виси, наспрм фотографије сина, моје омиљене.
Јесу ли ои хероји, или нису?
-О, Боже, драги мој Боже, Господе наш!
Кажи ми –јесу ли они хероји или нису? Због чега ја толики бол трпим? Шта ће ми помоћи да толики бол поднесем?
А други пут помислим: они су хероји. Он није једини који тамо лежи... Десетине њих... Редови њих леже на градском гробљу...
Сваког празника тутњи тамо војничко салутирање. Држе се свечани говори. Доносе цвеће. И пионире тамо примају у организацију...
Проклињем државу, партију, власт
А други пут проклињем државу, партију... Нашу власт... Иако сам комунисткиња. Али ја хоћу да знам: зашто?
Зашто су цинком мога сина оковали? Проклињем себе... Ја сам наставница руске књижевности. Сама сам га учила: „Дуг је дуг, сине. Треба га дати.“
Све проклињем, а ујутру трчим на гроб и молим опроштај:
-Орости ми, сине мој, што сам тако говорила.
ЖЕНА
Писма
Добила сам писмо: „Не секирај се ако нема писма. Пиши на стару адресу.“
Два месеца ћутања. Нисам могла ни представити шта се дешава тамо у Авганистану. Паковала сам кофер решена да идем к њему на ново место службе.
Он је писао да је поцрнео, лови рибу. Послао је и фотографију: седи на магарчићу, с ногама у песку до колена. Ништа нисам могла ни претпоставити док први пут није дошао на одсуство.
Признао је: стигао је из рата
Тада је признао- стигао је из рата... Друг му је погиуо.
Раније се мало играо с кћерком, нису га красила нека посебна очинска осећања, можда и зато што је она још сасвим мала. А сад, откад је дошао, сатима седи и гледа у дете, а у очима му таква туга да ми дође страшно. Ујутро устане, пробуди је. Волео је да је стави за врата и да је носи.
У љубави је постао незасит
Живели смо у Коструму, леп град. Ишли смо у позориште, бископ, али је највише волео да седи код куће. Да гледа телевизију. Да разговара.
У љубави је постао незасит, кад сам одлазила на посао, или нешто радим у кухињи, њему је и то било жао: „Буди са мном. Данас можемо и без котлета. Тражи одсуство док сам ја овде.“
Кад је дошао дан дан лета његовог авиона, намерно је закаснио на аеродром како бисмо још два дана били заједно.
Последња ноћ... Било нам је тако лепо да сам се расплакала. Ја плачем, а он гледа, гледа. Затим каже: „Тамара, ако будеш имала другог, не забоарви ово.“
Ја: „Полудео си. Тебе неће никад убити! Ја те тако волим, да ти накад не можеш погинути.“ Засмејела сам се.
Није хтео да имамо више деце.
- Кад се вратим, родићеш... Шта ћеш ти сама с њим да радиш?
Научила сам да чекам
Научила сам да чекам. Али кад бих видела мртвачка кола, најденом би ми постало лоше, дошло би ми да вичем, да плачем. Дотрчала бих кући, клекла пред иконом и молила: „Спасите ми га! Сачувајте!“
Тога дана сам отишла у биоскоп... Буљим у екран и ништа не видим. Мучило ме је неко неспокојство: негде ме чекају, морам некуд да идем, и тако сам остала до краја филма. У то време се, очигледно, водила битка.
Депеша смрти
Недељу дана још нисам ништа знала. Добила сам два његова писма. Обично сам се радовала, љубила сам их, а сад сам се некако прозлила: колико дуго још треба да те чекам?
Деветог дана у пет сати ујутру стигла је депеша, просто су ми је сунули испод врата.
Депеша је била од његових родитеља: „Долази. Пећа је погинуо.“
Почела сам да вриштим. Разбудила сам дете. Шта да радим? Куда да идем? Новца нисам имала. Данас је требало да стигне његова потпора. Сећам се: омотала сам девојчицу у црвени прекривач, изашла на пут-аутобуса још нема. Зауставила сам такси.
- На аеродром, рекла сам таксисти.
-
- Возим у гаражу -и затвори стакло.
-
- Погинуо ми је муж у Авганистану.
Ћутећи је изашао из кола и помогао ми да седнем. Свратила сам код пријатељице да позајмим новац. На аеродрому није било карата за Москву, а мени је било страшно да извадим из ташне телеграм и да га покажем... Можда то није била истина? Нека грешка? ... Главно је нисам то гласно изговорила... Плакала сам, сви су гледали у мене. Стрпали су ме некако до Моксве у „кукурузник“. Ноћу смо долетели у Минск. Треба ићи даље, у Старе Путеве. Таксисти неће да возе, далеко им – сто педесет километара. Кумим и молим. Цвилим. Један је пристао: „Дај педесет рубаља, возићу.“ Дала сам све што ми је остало.
Истина је, истина, Тамара
У два сата стижем кући. Сви плачу.
-Можда то није истина.
-Истина је, Тамара. Истина.
Ујутру идемо у војни одсек. Официр одговара: „Кад га довезу, обавестићемо вас.“ Чекамо још два дана. Звонимо у Минск. „Дођите, сами преузмите!“ Стижемо, а у обласној војнојкоманди нам кажу: „Грешком су га одвезли у Барановичи.“ То је још сто километара, а у аутобус нас нису примили. У Барановичима на аеродрому никога из управе нема, радни дан је завршен, у портирници седи старжар.
-Стигли смо.
-Ено тамо, - показује руком- неки сандук. Погледајте, ако је ваш-преузмите га.
Прљави сандук са кредом исписанаим именом
Напољу је стајао прљави сандук, на њему је кредом било написано: „Старији водник. Довнар.“ Одврнула сам даску на оном месту где је на сандуку прозорчић: лице је цело, али необријан и неумивен лежи, сандук је омањи. Смрад. Неподношљиви смрад. Сагнути се и целивати је неизводљиво...
Таквог су ми мужа вратили.
Клекла сам на колена пред оним што ми је некад био најдражи. Највољенији.
Први сандук са погинулим војником у селу
То је био први сандук са погиулим војником „Авганистанцем“ у селу Јазил Стародорошког рејона, Минске области. Код избезумљених људи видео се ужас у очима. Нико није схавтао шта се догодило. Привела сам кћеркицу да се опрсоти, било јој је четири и по године. Почела је да вришти: „Тата је црн... Ја се бојим... Тата је црн!“
Спустили су сандук у раку. Нису још успели да извуку пешкире са носила, кад се одједном проломи страховит гром и поче град који је попут белих облутака засипао алеје са цвећем и шкрипало је под ногама. Сама природа се успротивила.
Овде, у кући, остала је његова душа
Дуго нисам могла поћи из његовог дома зато што је овде била његова душа... Његов отац и мајка... Његове ствари: сто, ђачка торба, бицикл... Све што сам могла од његових ствари , узимала сам и држла у рукама.
Чинило ми се да ме његова мајка мрзи, а ја сам се осећала као риба на песку
Сви су у кући ћутали. Чинило ми се да ме његова
мајка мрзи: ја сам жива, а њега нема, ишла сам у куповину, неко има нови стан, набављају нове кухиње, леп намешатј...
Туђи нормални живот... А ја? Као риба на песку... Ноћима се гушим у сузама...
Тек сам сада почела да купујем намештај. Руке никако да ми се поново навикну на печење колача.
Одвикла сам да облачим лепу хаљину.
Зар икада више у мом дому може бити празник?
Четрдесет прве и четрдесет пете сви су били тужни, у целој земљи. Свако је понеког изгубио. Знао је зашто је изгубио. Жене су хором нарикале.
У угоститељској школи у којој радим има сто запослених. Једино је мени муж погинуо у том рату о којему су други само у новинама читали.
Кад сам први пут чула на телевизији како је Авганистан наша срамота, по други пут сам сахранила мужа
Кад сам први пут на телевизији чула да је Авганистан наша срамота, дошло ми је био да разбијем екран. Тога дана сам мужа по други пут сахранила...
Пет година сам га волела живог, а већ је осам година откад га волим мртвог.
Можда сам полудела. И даље га волим.
Превод с руског: Бранко Ракочевић
