eNovosti.info

Бока у време Немањића - процват поморства

10-08-2018 07:38:31 | | У време Немањића Јадранским морем, посебно у његовом јужном |

Приредио Бошко Антић, адмирал у пензији

Немањићи су скоро два века владали Боком и Приморјем. За то време имали су развијену трговачку и ратну морнарицу.
Било је то време процвата поморства Боке.
Приморски градови имали су потпуну аутономију, па је то било време када је србска држава била на врхунцу своје моћи.

Котор је у то време био главна лука и први трговачки град у Србији. Био је�познат као "краљев двор" и тако исто и као"столни и славни" град, како га назива�цар Душан.�Немања је утврдио Котор и имао је у њему двор. У њему је живио његов син�Вукан. Стеван Првовенчани је посећивао Котор, а и најмлађи Немањин син Растко�- Свети Сава, када је оснивао Зетску епикскопију на Превлаци код Тивта. Краљица�Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, била је нарочито наклоњена Котору�и преко ње многи Которани долазе до високог положаја на двору Немањића. Краљ�Драгутин је походио Котор, а исто тако и краљ Милутин неколико пута. Стеван�Дечански поверио је которском фрањевцу фра Вити зидање своје задужбине�Високих Дечана. Душан је поверио државну функцију Николи Бући, а затим Павлу�Пасквалићу, а његов син Урош имао је два министра финансија(протовестијара).

"Историјски документи, чију веродостојност потврђују Константин Јиричек,�Константин Манасес и Кристијан Енгел", пише Живорад Тасић у часопису��Наутичар", говоре о благу Великог жупана - Немање, "родоначелника краљевске и�царске куће на Балкану". У то време крајем 12 века када су Срби, практично, били�под влашћу Византије, велики жупан Немања склопио је тајни уговор са�Венецијанцима о савезништву против византијског цара Манојла Комнина у�замену за декларацију о независности Србије.�

Велики жупан Немања, по овом аутору, био је преко своје сестре (којој�историја није забележила име) у родбинским везама са венецијанским дуждом�Витолом Другим Микијелијем, која је била удата за дуждевог сина кнеза Леонарда�Осорског.

Чињеница да је Котор припадао римској цркви није сметала Немањићима. У�оно доба то је била њихова економска и политичка рачуница, пошто им је главни�циљ био да одрже Котор и Боку у својој власти без сукоба и трзавица и зато су�Которанима давали повластице. Немањићи уопште нису дирали у аутономију града�и у његово комунално уређење. Котор је сачувао своју градску управу, кнеза,�Велико и Мало веће, свој статут, ковницу и свој новац.

�

РАЗВИЈЕНО ПОМОРСТВО И БРОДОГРАДЊА

�

Поморска трговина је под Немањићима добила још јачи подстицај. У доба�Немањића, Котор је имао своје бродоградитеље, бродоградилишта и бродове.�Међутим, подаци о тим бродовима су оскудни и само у неколико списа се помињу.�Помиње се и бродоградилиште у Перасту. Много је више података о поморско-�трговачким трансакцијама, куповању и продаји бродова, те грађењу бродова.

После смрти последњег Немањића попустила је централна власт у Србији и�са распадом српске државе почело је и осамостаљивање и приморских крајева.�Котор и Бока су привремено били под заштитом Угарске, а потом краља Твртка�Првог.

У време Немањића Превлака, мало полуострво овалног облика у источном�делу Тиватског залива, имала је посебно место и значај. Са копном је била везана�природним уским ниским земљоузом, који је море плавило за време плиме, па се�стиче утисак да је Превлака острво и полуострво. У 13 веку на Превлаци је било�седиште Зетске епископије. Не зна се тачно када је изграђена Зетска епископија,�али има доста података о превлачком манастиру. Најчешће је реч о његовој�метохији, а о имањима која су имала одређене обавезе према манастиру. Манастир�је престао да постоји у 15 веку, када су ови крајеви пали под млетачку власт. По�усменом предању манастир су разорили топови са млетачких галија зато што су�попови помагали устанак у Грбљу. Манастир је обновљен, али му се више никада�није могао повратити стари значај. Остаци манастира су, изгледа, највише страдали�у 19 веку, када је са њега узиман материјал за градњу цркве Свете Тројице.

СЕДИШТЕ МИТРОПОЛИЈЕ

Да би се имала потпуна слика о изгледу манастира арханђела Михаила на�Превлаци у 13 и 14 веку треба знати да је то била једна од највећих, а и�најрепрезентативнијих, грађевина у Боки Которској у средњем веку. Без�двоумљења у њој је била црква где је служио православни зетски епископ.

Постоје подаци да је на Превлаци постојало бродоградилиште у коме су�грађени и поправљани и трговачки и ратни бродови. У литератури о бокељском�поморству, за цара Душана углавном се везује Котор, али се нађу подаци по којима�изгеда да је бродоградилиште на Превлаци користила и ратна флота цара Душана,�поготово његови нови бродови купљени у Венецији 1348 и 1349 године. Ту су�бродови из флоте цара Душана још више наоружавани и припремани за�комбиновану борбу пешадије и морнарице у нападима на Босну и њено приморје�(1350). Постоје подаци да је неко време на Превлаци био сидрен део флоте цара�Душана. Треба имати у виду да је некада појам "наоружавање бродова"�подразумевало и снабдевање бродова посадом.

Црква Светог Ђорђа у Ораховцу помиње се 1446 године, али се сматра да је�она из периода Немањића. Интересантна је повеља цара Стефана Душана од 1351�године којом потврђује старија даровања и спомиње и ову цркву са њеним�метохом. То значи да је Ораховац спадао у метох овог манастира.�По једном тврђењу црква је подигнута за време Стефана Првовенчаног, који�је по легенди ловио по Ораховцу и некако, да би могао осмотрити околину, попео�се на стену где се данас налази црквина. Пао је са те стене, осносно није могао сићи, па му се указао коњаник на белом коњу и рекао му да пође за њим. Стефан га послуша и идући за њим� срећно се спаси. Уверен да је коњаник који га је спасио Свети Ђорђе, Стефан у спомен свом чудесном спасењу подиже на том месту цркву у част великомученика Ђорђа. Касније је нађен натпис изнад врата цркве на којима се налази име Стефана Првовенчаног.

За ову цркву се тврди да ју је градио Симеон краљ Србије, а� тај Симеон је баш Стефан Првовенчани, који се у калуђерству прозвао Симон. Према томе, ова теорија би се слагала са тврдњом народа и легенди о настанку ове цркве.

Данчуловина на Брдима до Превлаке је средњовековни дворац, чија старост није утврђена, али се предпоставља да је стар колико и манастир на Превлаци код Тивта.

Предање говори да је цар Душан боравио у овом дворцу и да је за успомену на тај боравак направљен његов лик који је у дворцу Данчуловина био све до почетка Првог светског рата, када су га аустроугарски жанадри уклонили. Приликом посете Превлаци (вероватно 133. године) наводно је богато подарио манастир и похвалио монахе због гајења пријатељства с Дубровчанима.

�

�

У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом.

Кад је цар Душан 1348. гдоине заузео Епир, држао је у својој власти (изузев Драча) читаву јадранску обалу Балкана до Дубровника. за своје планове у освајању Цариграда морао је да има јаку морнарицу и због тога је био пријатељ Венеције, током своје владавине. Везивало их је непријатељство према Угарској, али око заједничког освајања Царигарда нису могли да се договоре. Немањићка Србија се осалањала на бродове својих приморских градова, као и на помоћ Дубровника. Зато је цар Душан одлучио да организује своју флоту, али у томе није успео. У својим великим освајачким походима, којима је било обухваћено и освајање Цариграда, цар Душан је имао потребе и за јаком флотом. Он је свакако пре него што ће затражити ратне бродове од Венеције, којој је још 1346. године предлагао савез у рату против Византије, позвао Которане да опреме што је могуће већи број галија. Сигурно је било опремљено у Котору више галија у тренутку кад је млетачки Сенат 15. новембра 1348. године био донио одлуку да се цару Душану додели, поред ранијих три, и четврта галија. Пошто су Которани вероватно били ангажовани са својим галијама , србски владар је приликом поновног тражења галија од Венеције, тражио од ове да му за њих да и људство. У одговору млетачког Сената од 20. јуна 1349. године пише: "Извињавамо се што нисмо у стању удовољити вашем тражењу људи због нарочите наше потребе". Ако се и за ово време Душановог великог припремања ратне флоте не може утврдити број которских галија, може се с правом тврдити да их је тада било највише. За припремање што је могуће већег броја которских галија, сигурно је био посебно ангажован Которанин� Никола Бућа, Душанов протовестијар, који је у име србског цара, и као његов посланик у Венецији, заговарао и прибављање галија од млетачког� Сената.

Которска галија

�

БОКЕЉСКА "БРАТОВШТИНА ПОМОРАЦА" У ВРЕМЕ НЕМАЊИЋА

�

Организована делатност бокељских помораца јавила се још почетком деветог века. Она је мењала своју структуру током векова. Прво је имала војни карактер и служила је не само за одбрану територијалних вода већ и као борбена снага у оквиру византијске флоте. Тај исти карактер задржала је и у доба српске немањићке државе.

Уживајући атутономију најширег типа у оквиру српске намањичке државе, Котор је, развијајући� разноиврсне делатности привредног карактера, постао један од најзначајнијих градова српске средњовековне државе и њена главна поморска лука. У ово време јача и његова морнарица. Тада су у Котору, почетком 14. века, донешене и законске одредбе које су регулисале и службу на ратним галијама, за то време најјачим и најефикаснијим пловним борбеним средствима. У Душановим плановима за освајање Византије, а посебно Цариграда, биле су предвиђене и ратне галије, чији је стрешински кадар и посаду могла обезбедити једини организована которска морнарица.

Баш у време највећег средњовековног економског и културног успона Котора и Боке, под окриљем владавине Немањића, долази до измене карактера Которске морнарице и она постаје� сталешко удружење "Братовштина помораца". Предпоставља се да је већ тада имала свој статут.

БУДВА И ПАШТРОВИЋИ

На подручју Јадранског мора на коме се простирала средњовековна србска држава укрштали су се њени интереси са Византијом, која је била поморска држава и за одбрану свог царства имала је јаку и велику флоту. Бокељски залив је био идеалан као природна лука где су се склањали бродови. Византијска флота имала је у њој одличну базу за операције на Јадранском и Средоземном мору. Византија је због својих интереса водила благу политику према многим поморским областима и градовима далеко од Цариграда, па је у том духу давала разне самоуправне повластице.

Многи византијски цареви су Паштровићима давали привилегије за поморску службу коју су обављали у корист Византије. Многе луке су постајале стециште трговине. Цар Хераклије је увео прве мере одбране, а цар Никифор (802 - 811) је извршио јаку организацију тако да су градови на јадранској� обали чинили поморске базе, чији је задатак био одбрана поморских путева.

Паштровићи и Будва су имали посебан положај у односу на Боку. Ту није било предуслова за развој поморства, јер читава обала је отворена према мору.

Доласком Словена ови крајеви добијају словенски карактер. Током средњег века ови крајеви припадају Византији, затим зетским владарима и Немањићима. Тада Будва гради своје� зидине, да би се одбранила од пирата, док остали део Паштровића остаје отворен и незаштићен. У доба Милутина и Душана, Будва добија аутономију и ствара своје темеље поморског живота. Немањићи се и данас помињу у Паштровићима. У то доба манастири су били метох манастира Дечани, а многе паштровићке одлуке су биле засноване на Душановом законику. Користили су ћирилицу.

После смрти цара Душана централна власт је попустила, Балшићи су завладали Зетом и држали ове крајеве у свом поседу. Ђурађ Балшић заузео је Будву 1367. године и она је у поседу Балшића остала до смрти последњег Балшића 1421. године. Будву је поседовао босански војвода Сандаљ Хранић од 1391. до 1398. године. Њом је управљала његова жена Јелена, кћерка кнеза Лазара. Будва је у то време била главна поморска лука.

Бошко Антић, адмирал у пензији