Десет филмова који су дефинисали руску кинематографију
Од Сергеја Ејзенштајна до Андреја Звјангицева: еволуција руске кинематографије током скоро стотину година
Дружина козака коју предводи Степан (Стењка) Разин слави победу у борби против Персијанаца. Касније Разин убија своју младу лепу вољену Персијанку, која је неправедно оптужена за неверство. Овај сиже руска публика је могла да прати на филмском платну у московском позоришту „Акваријум” пре 109 година. Тада је одржана премијера једног од првих руских играних филмова „Стењка Разин”, чији је продуцент био Александар Дранков. Био је то почетак богате историје руске и совјетске кинематографије, а ово су нека од њених врхунских остварења:
Оклопњача Потемкин (1925)
Сергеј Ејзенштајн, геније раног совјетског филма, драматизовао је догађај из 1905. године: побуну морнара против официра на ратном броду царске војске у Одеси. Овај филм је један од великих класика светске кинематографије и трајно је утицао на генерације редитеља и сниматеља. Омаж легендарној сцени у којој војници марширају низ степениште у Одеси, на пример, дали су Брајан де Палма у филму „Несаломиви”, Питер Сегал у филму „Голи пиштољ33⅓” и други редитељи.
Ејзенштајн је снимио и друге легендарне филмове, као што су „Октобар: десет дана који су потресли свет”, „Александар Невски” и „Иван Грозни”. Такође је стекао светску славу као креатор тзв. асоцијативног (појмовног) стила филмске монтаже.
Кубањски козаци (1949)
Овај филм, за који је сценарио написао и режирао га Иван Пирјев (касније први председник Савеза филмских стваралаца СССР-а), љубавна је прича о двоје радника из различитих колхоза у Кубањском региону Совјетског Савеза. Филм је имао за циљ да представи лепоту живота и просперитет под совјетском влашћу.
Иронија овог подухвата је у томе што се он догодио четири године после завршетка Другог светског рата, када је земља још била исцрпљена и многи грађани су и даље живели у оскудици. Према њиховим сећањима, неки чланови филмске екипе су се онесвестили од глади за време снимања када су видели лажне производе који је требало да прикажу богатство региона.
Ждралови лете (1957)
Овај филм, који је режирао Михаил Калатозов, био је иновативан за своје време, како у погледу уметничког израза, тако и техничке вештине. Директор фотографије Сергеј Урусевски увео је технике као што је коришћење дугих кадрова који трају по неколико минута. Урусевски је такође био први који је користио кружне шине за снимање у покрету, технику која је карактеристична за савремене филмске ствараоце. Међутим, никада није патентирао свој изум.
Ова дирљива прича о љубави и пријатељству има трагичан крај због околности Другог светског рата, породичних сукоба и личних избора главних ликова. Они су представљени као јединствене, комплексне личности, а не као идеализовани делови совјетске машинерије. Овакав приказ изазвао је оштру критику власти.
„Ждралови лете” је једини совјетски или руски филм који добио Златну палму, главну награду филмског фестивала у Кану.
Јулске кише (1967)
Филм Марлена Хуцијева „Јулске кише” важи за један од интелектуално најснажнијих филмова свог времена. Била је то прекретница: изузетно оригинално уметничко дело совјетске кинематографије из времена Хрушчовљевог „отопљавања” и омаж француском Новом таласу.
Филм се може сагледати у контексту популарног совјетског жанра кантауторске песме коју су прославили бардови и песници 60-их година, као што су Јуриј Визбор, Булат Окуџава и Јевгениј Кљачкин. Осим тога, чувени руски редитељи Андреј Тарковски и Александар Мита одиграли су мање улоге у овом филму који од лета до јесени прати романсу између двоје људи у 30-им годинама живота који преживљавају болно преиспитивање својих ставова и веровања.
Андреј Рубљов (1966)
Овај филм успео је да представи национални карактер, уметничку и културну лепоту и трагичну историју Русије. Годинама је био забрањен од стране совјетских власти због религијских и филозофских конотација које нису биле у складу са званичном идеологијом.
Биографска прича о руском иконописцу из 15. века Андреју Рубљову обрађује велики број тема на позадини средњовековне Русије и представља филозофску сагу о улози уметника у руској историји и култури. Иако је редитељ Андреј Тарковски у својој каријери снимио само седам играних филмова, сваки од њих оцењен је као ремек-дело.
Рат и мир (1966-1967)
Овај епски филм у четири дела који је добитник Оскара за најбоље остварење изван енглеског говорног подручја режирао је Сергеј Бондарчук. Он се сматра за најбољу екранизацију романа Лава Толстоја и представља најскупљи филм који је икад снимљен у Совјетском Савезу. За сцене битака совјетско Министарство одбране је формирало специјалан коњички пук од 1500 коњаника. Пук је учествовао и у снимању многих каснијих филмских пројеката.
Продукција филма трајала је шест година. За то време су коришћене колекције из 58 музеја, а преко 40 совјетских предузећа је правило оружје и опрему из историјског периода који је приказан на филму, све од бурмутица до кочија. Такође је произведено 9 000 одела, 12 000 војничких капа, 200 000 дугмади, као и тачне реплике руског и француског ордења и оружја.
Овај филм је такође у историји забележен због невероватних сцена битака и иновативних снимака бојног поља широкоугаоном камером. У снимању Бородинске битке из 1812. године учествовао је коњички пук од 950 коњаника и 15 000 припадника пешадије.
Москва сузама не верује (1980)
Овај филм је такође освојио Оскара за најбољи страни филм 1981. године. Пре историјског сусрета са совјетским вођом Михаилом Горбачовом 1985. године амерички председник Роналд Реган, бивши глумац, неколико пута је погледао филм „Москва сузама не верује” како би боље разумео руску душу.
Било је то остварење у то време мало познатог редитеља (Владимира Мењшова) и исто тако мало познатих глумаца. Неки познати совјетски глумци су одбили улоге у пројекту за који су сматрали да није довољно престижан. Али они који су у њему учествовали преко ноћи су постали звезде због популарности филма који описује комплексан живот многих совјетских жена.
Јунакињу филма напушта момак након што је затруднела. Она проналази излаз из тешке животне ситуације тако што постаје успешан директор велике фабрике и добра мајка својој ћерки тинејџерског узраста. Најзад, она проналази и праву љубав.
Астенични синдром (1990)
Филмска режија је професија у којој су дуго доминирали мушкарци, како у Русији, тако и у свету. Али совјетска редитељка Кира Муратова је вредан изузетак. „Астенични синдром” говори о две епохе: о Совјетском Савезу из времена пре перестројке и о самом периоду реформи, мада су два дела филма међусобно неповезана. Први део, снимљен у црно-белој техници, говори о жени која жали за својим преминулим супругом, док други део, снимљен у колору, приказује учитеља који пати од астеније, облика слабости и хроничног умора.
Филм је освојио бројне награде, укључујући Сребрног медведа, специјалну награду жирија на 40. међународном филмском фестивалу у Берлину.
Брат (1997)
Ова криминалистичка драма, коју је режирао Алексеј Балабанов, доживљена је као симбол постсовјетског периода. Млади тог времена су је масовно прихватили. Уличне банде, рекетирање и други облици криминала који су преплавили улице руских градова после распада Совјетског Савеза описани су у овом филму кроз причу о младом ветерану из Првог чеченског рата, Данили Багрову, који покушава да нађе место у новом друштву.
Филм је снимљен за 31 дан, са скромним буџетом, али одмах је постао хит. 2000. године снимљен је и наставак.
Нељубав (2017)
Филм „Нељубав” је ове године освојио награду жирија на филмском фестивалу у Кану. Такође је руски кандидат за Оскара. Филм описује дете које је на психичком нивоу напуштено и нежељено од стране мајке и оца.
Редитељ Андреј Звјагинцев је миљеник европске филмске критике од појављивања његовог првог филма „Повратак”, који је на филмском фестивалу у Венецији 2003. године освојио Златног лава. Сви наредни филмови Звјагинцева били су номиновани или награђени на највећим европским и америчким фестивалима: филм „Изгнанство” (2007) номинован је за Златну палму у Кану, филм „Јелена” (2011) освојио је награду жирија у Кану, а „Левијатан” (2014) је добио награду за најбољи сценарио у Кану и Златни глобус за најбољи страни филм.
Јулија Шампорова,
Russia beyond
