Бом­бардовањем се ослобађали ну­кле­ар­ног от­па­да

23-10-2017 03:53:31 | | Графит у Београду, фото: А. Васиљевић / Политика/ vostok.rs |


Пише др Нина Дрндарски, дипл. инж.

После за Србију и српски народ трагичног НАТО бомбардовања, у марту 1999, у медијима се воде јалове полемике. НАТО лобисти и тзв. НВО заступају становишта да је бомбардовање било неопходно и да последице нису штетне. Са друге стране, група лекара покушава да докаже да се у протеклих 18 година повећава смртност од малигних болести као последица НАТО интервенције назване „милосрдни анђео”, док наука углавном пословично ћути, а западне колеге на моја директна питања кажу да о томе неће да разговарају, јер је то политичко питање.

У давном 16. веку је Франсис Бекон указао да човек има проблема са истином: „Човек лако нагиње презирању истине због препирки које је окружују и мисли да су сви у заблуди јер се никада не могу сложити”! За разлику од Бекона, који се залагао за истину, савремени неолиберални филозофи тврде да истина не постоји, нити реалност, односно све је релевантно и могуће, па је и одлагање радиоактивног и хемијског токсичног отпада у облику разних пројектила по изабраним народима сасвим нормално и довитљиво, јер је одлагање отпада по научнотехничким методама прескупо.

Међутим, када би се НАТО удружени подухват у Србији и другим деловима света стручно размотрио и са становишта руковања и одлагања радиоактивног и хемијског токсичног и канцерогеног отпада, лако би се установила непобитна истина да је главни циљ био ослобађање од огромних количина осиромашеног уранијума, који је, опет непобитна истина, радиоактивни отпад из нуклеарних електрана удружених чланица – на најјефтинији начин.

Да не буде дилема, аргументе у полемикама потребно је подупрети обимном стручном документацијом и међународно усвојеним конвенцијама и верификованим и ратификованим регулативама о руковању и одлагању радиоактивног и хемијског токсичног и канцерогеног отпада, која је доступна у ИАЕА, НЕА, ОЕЦД и др.

Изградња одлагалишта за безбројне тоне дуговечног и опасаног радиоактивног и хемијског отпада баснословно је скупа, чак и за богате и цивилизоване западне државе, па би одштета упућена државама које су послужиле као одлагалишта отпада могла да буде прорачуната и према количинама „дариваног” радиоактивног и хемијског отпада.

Неопходно је подржати иницијативу др Грујичић да се документовано докажу последице одлагања отпада у облику бомби и других пројектила у нашој земљи, јер је опет непобитна истина да западни пријатељи поседују још много стотина хиљада тона радиоактивног и хемијског отпада за који се траже хитна и јефтина решења!

др Нина Дрндарски, дипл. инж., научни саветник,
Политика