Прва НАТО агресија била је на Републику Српску под називом „Намерна сила”

14-09-2017 09:13:43 | | / vostok.rs |


30. августа 1995. тадашњи генерални секретар НАТО-а Вили Клас прогласио је операцију "Намерна сила", ваздушну кампању, односно агресију против Републике Српске која је званично трајала до 14. септембра 1995. године, НАТО снаге су бомбардовале Републику Српску и Републику Српску Крајину и 1994. године, али не тако интезивно и званично.

Није познато када је Војска Републике Српске сазнала за покретање НАТО агресије, али је сваком случају, несумњиво имала је веома мало времена за припрему одбране. НАТО напади против Војске Републике Српске почели су као киша недуго после саопштења, у раним сатима 30. августа 1995. године.

НАТО бомбардовање је трајало две и по недеље - преко 5.000 људи је било ангажовано, а 400 авиона из 15 земаља чланица НАТО-а, укључујући Белгију, Канаду, Данску, Француску, Немачку (први пут Луфтвафе бомбардовао након 1945. године), Италију, Шпанију, Турску, САД и Велику Британију учествовало је, правећи 3.515 налета из Авиано ваздухопловне базе у Италији, и са америчких носача авиона "Теодор Рузвелт" и "Америка" стационираним у Јадранском мору.

Током две и по недеље, снаге НАТО-а су испалиле укупно 1.026 бомби на 338 циљева у Републици Србској, са преко 80 процената скоро потпуно уништених њихових циљева.

Срби и Војска Републике Српске, скоро па немоћни у суочавању са непријатељским НАТО нападима, били су присиљени да приступе захтевима НАТО-а и Запада - потписивањем Дејтонског мировног споразума, важећег међудржавног уговора за државну заједницу Републике Српоске и Федерације БиХ (БиХ), а који је до данас остао на снази.

Нова Ера

У званичној анализи бомбардовања коју је НАТО објавио на 10. годишњицу агресије, професор Рајан Хендриксон, политички научник на Универзитету у Источном Илиноису, био је јасан о значају ове агресије: "Поред разбијања комуникација Срба и присиљавања србских снага да потпишу Дејтонски споразум, он је ефективно завршио дебату изван овог подручја која је доминирала расправама о сталном значају и улози НАТО-а након завршетка Хладног рата."

Надаље, професор Хендриксон је веома искрен: "Операција "Намерна сила" успоставила је нову еру за НАТО, помажући да направи много већи низ мисија које не потпадају под члан 5. Алијансе, а што је одвукло НАТО изван свог првобитног разлога оснивања и осигурања колективне одбране земаља чланица."

Прве године пост-хладног рата биле су заиста велика анксиозност и несигурност у водећим силама НАТО-а, јер је војни савез основан за изричиту сврху - обуздавање Руса.

Сукоб у бившој БиХ, који се развијао у "дворишту" НАТО-а, значио је да бивши Совјетски Савез, захваћен жестоким немирима, вероватно неће стајати на путу западној војној акцији усмереној против Срба.

Почевши од 1992. године, НАТО је ушао у "мировну мисију" на Балкану, која се брзо претворила у директни војни ангажман - 1994. започела су прва бомбардовања Срба, углавном ограничени напади, како у Републици Србској Крајини тако и у Републици Србској.


Операција "Намерна сила" је планирана и одобрена од стране Северноатлантског већа у јулу 1995. године, иако је недостајо мандат Уједињених нација, а то се променило након догађаја на пијаци Маркале у Сарајеву 28. аугуста 1995. у којем су наводно српске снаге гранатирале пијацу у Сарајеву.


Двадесет година касније Џон Расел, бивши званичник Уједињених нација, открио је да је било "немогуће" утврдити која је војска испалила гранате које су погодиле пијацу - а он је становишта да су уствари муслиманске снаге извршиле гранатирање пијаце.

Без обзира на то, инцидент је НАТО-у пружио савршени изговор за свеобухватну агресију - а успех операције у обезбеђивању Дејтонског мировног споразума накнадно је кориштен да би се оправдала агресија на СР Југославију 1999. године.

"Тријумф" те кампање заправо је коришћен да оправда сваку агресију НАТО-а, укључујући и инвазију на Авганистан 2001. и "интервенцију" у либијском грађанском рату 2011. године.


У међувремену, готово две деценије од ступања на снагу Дејтонског мировног споразума, етнички сукоби још увек расту у државној заједници БиХ, а међународни администратори ефикасно воде политику и издају директиве изабраним званичницима. Штавише, хиљаде иностраних трупа остаје стационирано у земљи - вероватно испуњавајући парадоксални циљ НАТО-а "управљање безбедносним ризицима створеним сопственим постојањем".


НАТО агресија на Републику Српску окончана је 14.09.1995. године.