Никола Н. Живковић: Гасовод
Путин је казао да „Русиjа у оваквим условима не може да настави са реализациjом Jужног тока, узимаjући у обзир чињеницу да до сада нисмо добили дозволу из Бугарске о градњи тог гасовода“.
Без страха да много претерујемо, можемо слободно да кажемо да је пре неколико дана Анкара била место где смо били сведоци дугорочних, стратешких, глобалних одлука. После заједничке конференције за штампу Реџепа Ердогана и Владимира Путина одржане 1. децембра 2014. у Анкари, светска штампа и европска политичка сцена се угрејала до усијања. Путин је казао да „Русиjа у оваквим условима не може да настави са реализациjом Jужног тока, узимаjући у обзир чињеницу да до сада нисмо добили дозволу из Бугарске о градњи тог гасовода“.
Зашто сам цитирао ову Путинову изјаву? Зато што је целокупна србска штампа, приватне и државне телевизије, прећутале ову изјаву председника Русије. Разуме се, да постоје изузеци: „Новости“, а донекле и „Политика“, те неколико сајтова који, очевидно, нису под контролом Американаца или Немаца. Сви остали само су послушно преводили и цитирали, шта о томе кажу медији из Њујорка, Берлина или Лондона. ТВ-„РТС“, дневни листи „Danas“, ТВ-„1 Prva“, ТВ-„b92“, TV-Pink, недељник „Vreme“ чак су били и „креативнији“, јер су прећутали ствари које иду у корист Руса, а на штету Американаца. Упада у очи да се нико од њих не служи србском ћирилицом.
Словом, наша јавност није могла много да сазна о суштини спора око Јужног тока, али јесте о нама самима: Србија је окупирана земља, а окупатор су Сједињене Државе и њени верни савезници – Енглези и Немци. Они владају уз помоћ србских неодговорних, корумпираних политичара и компрадорске класе, а њу чине гомила „невладиних“ организација и новинари. Проститутке продају своје тело, а србска владајућа „елита“, ево, српску земљу и њене виталне интересе. Или, како каже професор Мило Ломпар, Србијом већ деценијама влада „дух самопорицања“. Ако смем да још мало пооштрим дијагнозу, у србским медијима и политици преовладава атмосфера неморала и проституције.
Враћам се теми. Све је почело са кијевским пучем, кога је организовао Запад. То чак нису покушали ни да сакрију. У јануару и фебруару 2014 свакодневно су телевизијске камере приказовале политичаре из Вашингтона, Лондона или Берлина, како „храбрим демонстрантима за демократију и људска права“ на централном тргу главног града Украјине деле колаче и банане. САД су све урадиле да се не изгради Северни ток. У тој кампањуи Американци су имали безрезевну подршку Пољака и балтичких држава. Ипак нису успели, јер су интереси немачке привреде ипак превагнули над америчким политичким амбицијама. У случају Јужног тока Вашингтон је, ево, успео да спроведе своју вољу. Као што је Варшава, – на сопствену штету, а вођена неразумном, патолошком, идиотском мржњом према Русији, – лобирала да се заустави градња Северног тока, тако је сада радила и Софија против изградње Јужног тока. Жалосно је гледати два словенска народа, како понизно, ропски извршавају жеље господара са оне стране Атлантика.
Када неће Бугари, хоће Турци
Први су највећи губитници у овој игри и то не само са стајалишта краткорочне, економске рачунице, него и дугорочно, политички. Са друге стране Турска може постати један од најважнијих фактора у овом делу света. Бугари, који су пет векова стењали под турским јармом, сада су помогли Анкари да поново постане веома значајан субјекат на политичкој мапи света.
Бугари се сада снебивају и покушају да оправдају, као „били смо под ужасним притиском из Америке“ и слично. Па зар нису били Турци, Мађари и Аустријанци? А они су ипак желели Јужни ток. Турци су, бранећи своје интересе, ипак успешно одолели „добронамерним саветима“ из Вашингтона, као што су то исто урадили и Немци неколико година раније са Северним током.
Једном речју, у Бриселу су преовладали не економски интереси Европљана, већ политички интереси Американаца. Гасовод испод Црног мора биће изграђен, једино неће ићи до бугарске, него до турске обале. И биће знатно јевтинији, јер од руске црноморске луке до турског Самсуна пут је много краћи, него да иде до бугарског Бургаса.
И сада, пошто Вашингтон и Брисел нису желели да чланице ЕУ купују гас директно од произвођача – од Русије – куповаће га ускоро преко посредника, дакле од Турске. Словом, гас ће за Европљане бити – скупљи. ЕУ није желела да дозволи јачање руског утицаја у Европи. После Анкаре бићемо сведоци јачање и руског и турског утицаја на Балкану. Како ће да одговори САД? Да појача притисак на Турску преко отварања „курдског питања“? Или преко „невладиних организација“ да Американци организују „спонтане протесте младих“, као што је био случај у јануару у Кијеву, или пре тога „арапско пролеће 2013.“ у Каиру и Тунису? Време ће да покаже шта је од тога тачно.
Поред Европе овај договор у Анкари пореметио је не само планове многих европских држава, већ и америчке спољне политике. Русија је овим договором изгледа дефинитивно торпедовала план Вашингтона да изгради „Набуко“, који је требао преко турског територија да извози катарски и азербејџански гас.
Када се већ ништа вредно пажње не може да прочита из српске штампе, да видимо што каже свет. Један од најутицајних немачких дневних листова „Франкфуртер Алгемајне“ каже да нема сумње да је „Анкара та која је добила на значењу“ („Ankara gewinnt an Boden“, von Markus Bickel, 2. Dezember 2014., faz.net/bagdadbriefing/2014/12/02/ankara-gewinnt-boden-32)
Лондонски „Тајмс“, истиче да је Русија употребила сву силу своје (гасне) дипломатије, тиме што је надоместила Јужни ток са новом рутом, која иде преко Турске и везује Анкару да буде ближе Москви.“ („The Kremlin unleashed the full force of its gas diplomacy yesterday, replacing it with a new route via Turkey that binds Ankara closer to Moscow“, 2. 12. 2014, thetimes.co.uk/tto/news/world/europe У истом чланку се каже, да је договор у Анкари резултат „одбијања ЕУ да одобри Јужни поток“ („He said that the EU’s refusal to approve the planned South Stream pipeline“.
Један од најугледнијих листова немачког говорног подручја швајцарски „Ноје Цирхер Цајтунг“ овако коментарише Анкарски споразум: „Градња Јужног потока је заустављена. Укупна дужина гасовода требала је да износи 2380 километра… Софији је (од стране Брисела и САД-а) био упућен захтев да одустане од Јужног тока. Почетком јуна 2014. Бугарска је изашла у сусрет захтевима ЕУ и обуставила даљу изградњу гасовода. Као последица те одлуке бугарске владе, Путин је предложио Турској да уђе у игру. Неће нас зачудити ако јастребови у руској влади одлуку Софије и Брисела протумаче као још један доказ, да Москва треба да се још јаче преорјентише на Кину… Но, Русија и Европа су и даље упућени једнa на другу.
Руски медији о споразуму
А како о том догађају извештавају руски медији? Итар-ТАСС и Риа Новости цитирају изјаву председника: „Како ми до сада нисмо примили позитивну одлуку Бугарске, ми рачунамо да Русија под тим условима не може да продужи са реализацијом данога пројекта. Мислим, да је то свима јасно.“
Чини се да ипак није свима јасно, јер се за објашњење обраћају Москви, уместо да своја питање поставе Вашингтону и Бриселу, пошто су у тим градовима последњих су месеци развили гронзичаву активност са циљем да спрече изградњу Јужног потока.
Руски сајт Фонд Стратешке Културе, од 3 децембра 2014, пише, да руско-турски договор „мења равнотежу сила у Европи и на Блиском Истоку“ („меняют расстановку сил в Европе и на Ближнем Востоке. Александр Донецкий, аутор тог текста, између осталог каже: „У априлу 2014 Европска комисија, под притиском САД-а, донела је резолуцију против изградње Јужног потока, а почетком јуна 2014, после сусрета са америчким конгресменима, премијер бугарске Пламен Орешарски објавио је престанак рада на изградњи гасовода на својој територији. Бугарима не преостаје ништа друго, већ да израчунају сву штету, коју су њиховој земљи нанели сопствена власт, тиме што се сагласила да дејствује под притиском Вашингтона и Брисела и то на штету сопствених националних интереса. Да није одустала од пројекта Бугарска би годишње од транзита зарађивала две и по милијарде евра. Намера Вашингтона ипак се нису оствариле јер Русија ипак гради гасовод Плави поток по дну Црнога мора. Највећи губитак због одустајања од Јужног тока претрпела је Бугарска, али такође Србија и Мађарска… Но, гасовод може да из Турске ипак иде у Грчку, а одатле у Србију. А из Грчке гасовод може да се изгради до Италије… Тако је Русија договором у Анкари постигла и читав низ других стратешких предности: искључила је из игре утицај САД-а, да она диктира услове изградње гасовода из Ирана и Азербејџана; показала је какве штете могу да имају државе, ако слушају проамеричке позиције Брисела и Софије, тиме што су се лишиле гарантовне набавке руског гаса. Показала је пред светом колико је ограничен економски суверенитет чланица Европске уније; и најзад пропао је покушај Брисела, да диктира услове Русији у вези продаје гаса.“
У листу „Завтра“ Александр Сотниченко пише следеће: „… „Плави ток“ улази на Балкан. Но, Турска ће да контролише на који ће начин гас даље да иде у Грчку и остале балканске земље. Да је дошло до тога, то је резултат раекације Европе. А ми смо им онда лепо казали: „Не желите Јужни ток“? Добро. Онда ми имамо друге партнере за тај посао. Турска у односима са Русијом заузима потпуно самосталну политику. Турска се није прикључила антируским санкцијама“.
У истом листу, Денис Тукмаков овако коментарише проблем: „Јужни ток није остварен зато што Европа у тим питањима више није самостална и налази се под утицајем САД-а. Сем тога, постоји Кина, а она је способна да купи сав гас наше планете, јер им је много потребан.“
Главни губитник у овој великој игри јесте Бугарска. Ако смем да помало злурадо приметим, геополитички положај Бугарске дуго није био толико лош као после одустајања од Јужног и изградње гасовода до Турске. За све оне који су се бојали, да су многи Руси ипак више бугарофили, сада су ти страхови дефинитовно, на много деценија отклоњени. Срби остају једини поуздани савезник Руса на Балкану, па и у Европи.
У интервјуу Руској народној линији бугарски писац Љубомир Чолаков је саопштио, да је у Бугарској намерно створена антируска хистерија: „Различити амерички фондови, удружења, комитети, невладине организације и остала некомерцијална олош постојано распирује русофобију у бугарским медијима.“
Чолаков је дао сјајну дијагнозу бугарске политичке сцене. Све је исто као код нас. Наша једина предност састоји се у томе, да нисмо у ЕУ, а нито смо члан НАТО-пакта. Прекид изградње Јужног тока најбоља је рекламе за све оне у Србији, који се противе чланству наше земље у ЕУ. Једино је Чолаков прецизнији и храбрији, јер јасно каже ко је тај невладин сектор. Код нас, чак и србска национална опозиција, назива их Друга Србија. То просто није тачно. Не постоји ни друга, ни трећа Србија, већ постоји само једна мала, сиромашна, понижена Србија, која чак ни не зна, где су јој државне границе. Јужни град у земљи зове се Врање. А које место се налази на северу Србије? Београд? Суботица? Колико има Другосрбијанаца? Они чине три одсто становника? Можда и седам? Било како, то није ни тачно, а ни поштено, да се једна мањина прозове другосрбијанска. Истина, они држе све кључне позиције у држави: у привреди, политици и медијима. Па ипак су мањина. Једном речју, Другосрбијанци то могу бити само људи, који нису равнодушни према судбини свога народа и земље. „Другосрбијанци критикује владу, јер се одрекла Косова, те се противе приватизацији, како је спроводи влада, јер на тај начин власници кључних привредних објеката постају Немци, Американци и остали проверени пријатељи србског народа. Словом, Другосрбијанци, то сам ја и моји саборци.
Вратимо се Бугарској
Путин је изјавио „да је за обуставу пројекта Јужни ток крива Бугарска“ (… заявление Путина о приостановке проекта Южный потом по вине болгарских.)
Познати руски историчар Иловајскиј написао је године 1915.: „После рата желео бих да још једном боравим у многострадалном Београду, но никако у Софији. Тамо царује Кобург.“ („После войны я желал бы еще раз побывать в многострадальном Белграде, но никак не в Софии, пока там царствует Кобург.“ – писал в 1915 г. известный русский историк Д.И.Иловайский.)
Такође 1915. године, познати руски архиепископ Антоније казао је следеће: „Бугари су се показали довољно бестидни да су окренули оружје против своје браће по крви у Србији и против својих избавитеља и доброчинитеља – Русије“ (В 1915 году архиепископ Антоний (Храповицкий) писал: „Болгары нашли в себе довольно бесстыдства, чтобы поднять оружие против родственной по крови Сербии и своей избавительницы России“.)
Веома интересантан коменатар о историји руско-бугарских односа дао је руски историчар Андреј Иванов:
„Бугарска се близу пет стотина година налазила под турским ропством, од кога их је ослободила Руска армија у рату са Турцима 1877-1878. Тадашње расположење руског друштва било је и више него бугарофилско. Но, године 1887 Бугарска је окренула леђа Русији и преорјентисала се према Бечу, а бугарски цар постао је године 1908. Немац Фердинанд Кобург. Бугарска је, како су велики руски мислиоци Константин Леонтјев и Достојевски упозорили, веома брзо заборавили благодарност која дугује Русији. Бугарска се преобратила у оруђе интриге Аустро-Угарске и Немачке против Русије. Године 1913. Бугарска је приредиал веома непријатно изненађење Русији, када је војно напала православне Србе и Грке. У Првом светском рату Бугарска се борила на страни Централних сила. Током године 1914 лукаво и подло држала се неутрална, док је стварно помагала Немачкој. У октобру 1915, када се чинило да се ратна срећа коначно окреће у корист Берлина, Бугари су отворено стали на страну Немаца, Аустријанаца и својих јучерашњих вишевековних угњетача Турака. Бугари су нанели вероломни удар Србији, јер су је напали подло, иза леђа. Овај потез Бугарске изазвао је у руском друштву бурно негодовање. Руси су их крстили разним именима: „лукаве бугарске лисице“, „балкански авантуристи“, „немачки робови“, „срамота словенских народа“. Нарочито је запрепастило Русе, да су се повезали са Турцима, који су их пет векова држали у понижавајућем ропству… Бугарска је била противник Русије и у Другом светском рату. Бугари су постали савезници Москве тек у септембру 1944., после војног пораза Немаца. Одмах по распаду Совјетског Савеза Бугарска је наставила антируску политику, какву је водила у Првом и Другом светском рату.“
И на крају, ево шта пише руски философ и један од најинтересантнијих политичких коментатора у данашњој Русији Едуард Лимонов: „Неко је казао да су Бугари вероломни. Сећам се да је философ Константин Леонтјев упозоравао Русију да се чувају Бугара и више је ценио Турке. Још 1994. сам писао да су заједно са Хитлером против нас војевали Мађари, Румуни, Словаци, Бугари, Хрвати, те сам доказао да су нам они непријатељи. Разумно је да се лицем окренемо ка Исторку, ка Азији. Тамо ваља да тражимо пријатеље и савезнике.“
Руси су били веома трпељиви према Румунима. Руси су почетком 19. века ослободили источни део Румуније, Бесарабију, од турске окупације. Премда су румунске трупе током Другог светског рата извршиле стравичне злочине против руског цивилног становништва, нарочито у Одеси, Москва им је после године 1945. опростила. У знак захвалности за тај племенити гест, Румуни се одужују Русима на тај начин, што су се, уз Пољаке и балтичке народе, уврстили у најогорченије русофобе у Европе.
Аутор: Никола Н. Живковић
Извор: Срби На Окуп/ Двери
