Премијера представе „Без назива Б&Б (Београд-Берлин) преко Лапцајга“ Мирослава Бенке
Премјера одржана 30. новембра 2014. у Градском позоришту у Старој Пазови и 2. децембра у Културном центру у Новом Саду.
Осим режије, Бенка, као и у већини својих сценских пројеката, потписује и адаптацију, сценски дизајн и звучну слику, док је за сараднике на представи одабрао: Гордану Смуђу (драматургија), Мирјану Стојановић-Маурич (костими), Милоша Мијатовића (видео) и Владимира Ђермоцког (монтажа звука).
Наш познати редитељ Мирослав Бенка (Ашања, 1956) који је досада режирао преко 60 позоришноих представа, рађених по делима класика и савремених аутора, као и по сопственим сцеаријима, од којих је за већину радио комплетан арт-дизајн, добитник више међународних награда (Техеран, Каиро…), педставио се последњег дана новембра старопазовачкој, а 2. децембра и новосдаској публици у Културном центру, својим најновијим сценским остварењем дугачког, компликованлог наслова: „Без имена, Б&Б (Београд-Берлин) преко Лајпцига “, тако да они гледаоци који су се информисали само на основу плаката, а који нису добили и програм (ограничено тираж од 250 примерака, а дворана са 400 места била је безмало попуњена) нису знали да се ради о сценској адапатцији приповетке „Швабица“ Лазе К. Лазаревића.
То и не би била „отежавана околност“, да употребимо синтагму коју често сретамо у Нушићевим комедијама, ни за редитеља, ни за његов, најблаже речено неуејдначни ансамбл скромних изражајних могућности у којему су носиоци две главне мушке улоге (Слободан Бабин као Миша Маричић студент, који се није снашао у тој улози и Јарослав Вршка, већ др Миша Маричић, коме је публика нешто мало више веровала) - дебитанти, да на „перонима” око слепог колосека који је можда некад водио од Берлина до Београда није владао општи поремећај, да не кажемо изгубљеност у прострору и времену.
Мирослав Бенка, који је „Швабицу “ већ режиаро (2006. ) на сцени Нишког Народног позоришта, изврсно познаје сав приповедечаки, значајан, иако не преобиман Лазаревићев књижевни опус, био је свестан да ово дугачко писмо које се зове Швабица, посмрче, објављена тек после пишчеве смрти иако је међу првима написана, као уметничка целина није докрајчена, него је то више тачка, дубоко заривена попут глоговог коца не би ли се похрањени духови љубави заувек смирили.
Али, нису се смирили.
Радећи на драматизацији ове приче у писмима побратиму, Бенка је осетио, да је „Швабица “, први модерно писан али незавршен роман у србској книжевности, у којему пулсира каридограм два љубављу уритмичена срца недовољно драматуршки развијена слика, да би као целина била издржљива за сценско преживљавање и дужи боравак на позорници.
А можда тај роман у најави и није могао бити довршен руком у свему устручавајућег, обазривог, па и стидљивпг писца, какав је био Лаза К. Лазаревић.
Све је то имао у виду Бенка кад се одлуичио да у свој сценски пројекат „Без имена, Б&Б, (Београд – Берлин) преко Лајпцига“, поред „Швабице “ као окоснице унесе не само фрагменте из приповетке „Ветар”, што је био пун уметичлки ефекат и то пре свега зато што је увео лик Чича Ђорђа кога је ефектно одиграо популарни глумац ветеран Милан Дудић, чије су бравуре награђене аплаузом на отовреној сцени вечерас веома уздржане публике. Редитељ је још „докапитализовао“ живи сценски материјал представе фрагментима из ауторових медицинских бележака, студија, истраживања, што је гледаоце још више збуњивало честим прекидањем ионако танких нити драмске радње. Која је иначе текла на моменте предубоко, са наносом „дрваља и камења“, па се пажња пиблике у њој неизбежно уптапала, а на тренутеке скоро пресушила, па се није знало шта се уствари збива на бини. На којој је сцески тло под ногама актера све чешће измицало, тако да је сав „сценски регион“ од Берлина па све до Београда, и још даље - до Ваљева, био једна „сценска катастарска општина”, у којој као да је све било поплављено, а нарочито у ваљевском крају, па се између Берлина и Београда (до Ваљева још пруга није била изграђена) једино могло комуницрати остацима слепог колосека, по железничком праговима.
Куд сте пошли с кофром у руци?
Којима су сви актери корачали тамо-амо са огромним коферима у рукама који су постали део њихојвих идентитета не остављајући их ни на час, стано их отварајући и препакујући.
Брза пошта, а о брзим пругама да и не говоримо
Мати студнета Мише Маричића (Марија Хлебјан) послала је своју кћерку, а Мишину сестру (Марину Вујовић) чак у Берлин и то баш у убоги студенстки пансионат „Гутиар” да би написала писмо Миши које му је диктирала из далеког Ваљева држаћи букет свежег ливадскоог цвећа у рукама. То је учијено зато што у то време ипак није било довољно сазрело поверење у брзу пошту, а о брзим пругама да и не говоримо. А сестра Мишина је држаћи хартију на коферу уместо на столу све записавсла од речи до речи понаваљајући оно што што би јој мајка из Србије међу шљивама издиктирала користећи прилику да лично уручи писмо адресанту, тј. свом брату Миши, којему би се у студентском пансионату „Гутјар“ још „љубав десити могла” док је он сам био стално у дилеми „да ли да је жели, ил’ не жели“.
Ана без креативне енергије, бледуњава и нејубедљива
Хелена Поп-Лазић је у улози Ане била бледуњава, недовољно убедљива, без изражене кретивне енергије којом би дочарала трагичан лик девојке која свим својим бићем и поншањем наговештава љубавну трагедију. Чедност, љупкост, ненаметљивост, чије је Ана била оличење једва се на моменте назирала у игри Хелене Поп-Лазић. Недостајало је поверење гледалаца да је Ана горда девојка која вољеном Миши не опрашта не из своје надмоћи и гордости, него зарад своје љубави, која се у љубавни игру упушта без видљвог заноса, али и без конвеционалне наде у брак.
За тумачење комлексног, психолошки слојевитог Мише из Лазне „Швабице“, уклетог заљубљеника који стално покушава да у том свом проклетству пронађе мање обичан смисао од пожртвовања, да свој страх од неверства према Србији завара страхом од судбине туђинке у свом завичају, био је потребан глумац не само са сценским искуством, него и снажнија, уверљивија и сугествнија глумачка индивидуалност од дебитанта аматера Слободана Бабина.
Од осталих актера не смемо изоставити Марију Хлебјан, глумицу Словачког позоришта ВХВ која је током скоро полувековног сценског искуства остварила безброј улога које се памте.
Њима ће се свакакако придружити и улога Мајке Мише Маричића у овој представи.
Дисциплиновано су следили редитељева упутства: Андреј Верески у улози агресивног Немца Макса склоног прекомерној употреби силе, Игор Пиксла као миротворац Рус Туманов, Зденко Кожик, као побратим -утвара у дугачком капуту закопчан, који са посебним овлашћењима неке агеције за безбедност актера на сцени тумара тамо-амо по бини, прегледа ормане, чак се и пење на њих тражећи скелет којег и проналази у једном од њих, Марина Вујовић, двострукла сестра (рођена Мише Маричића и медицинска Чича Ђорђа који само што није ослпео, а можда и јесте, само што га је на време некуд одвела и склонила од публике); Радица Штеванов, која као госпођица Карла Ведел није савлдала школско грдиво у оноликој мери као клавир и словачки језик…
Бранко Ракочевић
