Четири приче пуне опасности са сибирских експедиција једног геолога

11-08-2017 11:26:43 | | фото: Руска реч/ vostok.rs |


Руски геолози пуно путују, много месеци проводе далеко од куће, негде у сибирским планинама, живећи у шаторима и кувајући на ватри. Они зато могу да вам испричају бројне авантуре и занимљиве приче, од којих су неке веома необичне и чак необјашњиве, а дуге просто уливају страх у кости.

Доктор Владимир Владимиров, старији истраживач на Институту за геологију и минералогију „Собољев” Руске академије наука у Новосибирску са преко 30 година искуства у геолошким експедицијама, поделио је са нама своја сећања са терена.

Свето брдо

Геолог у планинама, 1982. Из личне архиве др Владимира ВладимироваГеолог у планинама, 1982. Из личне архиве др Владимира Владимирова

 

Др Владимиров и група геолога 90-их година су радили у региону Тува у јужном Сибиру. Већи део становништва у овој регији су будисти. Код њих постоји традиција обележавања светих планинских врхова тракама од тканине. Током једне експедиције геолози су упознали старог човека који им је показао једну планину у даљини и саветовао им да не иду тамо. Али они су се само насмејали и наставили свој пут право према тој планини.

 

„Био је веома топао дан и на небу није било ни облачка. Стигли смо до планине и почели успон на врх, али нисмо још прешли ни пола пута кад је одједном почела киша”, сећа се Владимиров.

 

„Погледали смо у небо и видели само један облак тачно изнад наших глава. Помислили смо каква је то иронија и спустили се у подножје, а киша је одмах престала. То нас је изнервирало и почели смо поново успон, али опет је почела киша. Зато смо променили пут и заобишли планину. Чудом, после тога није више било кише.”

Вечера у екстремним условима

Вечера у Туви, 1982. Из личне архиве др Владимира ВладимироваВечера у Туви, 1982. Из личне архиве др Владимира Владимирова

1978. године, док је још био студент, Владимиров је био на терену у источним Сајанским планинама. Једног дана отишао је са вођом експедиције да ураде неко додатно испитивање. Напустили су камп и ишли непрекидно дан и ноћ како би стигли на одредиште.

„Био је пун месец, а пут смо нашли помоћу компаса”, прича Владимиров.

Валера, старији геолог, ишао је напред, држећи пиштољ у руци, док је Владимиров ишао за њим. Одједном су схватили да их неко прати. Иза њих је ишао медвед, кроз грмље у близини, кретао се у истом правцу са њима!

Геолози и медвед су у ствари имали исти циљ: да стигну до мале ловачке куће у шуми, где такође расту малине које медведи воле. То није било последње изненађење.

Када су геолози стигли до мале колибе, решили су да вечерају, али у својим ранцима нису пронашли ништа осим пет коцкица шећера и једну кесу суве каше са месом.

Владимиров је мислио да је Валера понео храну, а Валера је мислио да ју је понео Владимиров. Једини начин да направе кашу био је помоћу чајника који су нашли у колиби. Зато је тешко рећи да ли су је јели или пили кроз отвор на чајнику!

Још једна прича о медведу
Из личне архиве др Владимира ВладимироваИз личне архиве др Владимира Владимирова

 

Једном су геолози били на експедицији поред реке Средња Кочема у Краснојарском крају у источном Сибиру. Шума у тајги је веома густа и видљивост је мала. Једини начин за кретање је уска стаза где је дрвеће посечено због геофизичког истраживања.  

Два геолога су ишла овом уском стазом како би сакупили узорке земљишта. С обзиром да је шума била врло густа научници нису приметили да нису сами у дивљини: само 10 метара испред њих стајао је медвед!

Инстинкт за преживљавање је прорадио и Саша, који је ишао напред, у паници је окренуо лопату хоризонтално као да држи пушку, не очекујући да ће медвед у то да поверује. Али некако је упалило и медвед се удаљио.

Необично је то што је, када су касније овај случај причали својим колегама, Саша рекао: „Питао сам Вању да ми дода пушку, али онда смо схватили да је немамо”.

Вања се, међутим, сећа другачије: „Ниси ми тражио пушку, само си рекао AAAAAAAAAAAA!!!”

Страх у ноћи

Пре простирки, геолози су користили кревете за камповање. Из личне архиве др Владимира ВладимироваПре простирки, геолози су користили кревете за камповање. Из личне архиве др Владимира Владимирова

Владимиров и његове колеге су 1982-83. отишли у експедицију на реку Ерзин у Туви. Када је пао мрак, окупили су се у кухињском шатору да причају мистериозне приче са различитих експедиција.

„Било је пуно прича. Ноћ је била врло тиха и мрачна. Одједном зачуло се звечање ланаца веома близу шатора”, сећа се Владимиров.

Истрчали су са лампом и угледали огромног белог коња везаног ланцима.

„Никад раније нисам видео таквог коња”, рекао је Владимиров. „Било је језиво.”

Коњ је полако ишао око шатора, а ланци су тихо звечали. Мушкарци су одвели даме до њихових шатора, а када су се вратили, коњ је нестао и опет је владала само тишина.

Ирина Корнева,
Руска реч