Херцеговачки хајдук западњачких манира

18-06-2017 09:01:18 | | Фото: породична архива / Политика/ vostok.rs |

Један од идеолога револуционарне омладине у Босни, пријатељ Лава Троцког и Тина Ујевића, једнако је уживао у изучавању песника и филозофа и прављењу бомби


Није Владимир Гаћиновић имао грло уличних полемичара и галамџија него дискрецију префињеног и интелектуално узвишеног револуционара. Изгледао је као див, који је израстао из херцеговачког камена. Пресудно је утицао на Гаврила Принципа, док су тихо разговарали шетајући Калемегданом. Сретао се са Лавом Троцким у париском хотелу „Одеса”, друговао са великим хрватским песником Тином Ујевићем. Имао је 27 година када је умро у Женеви под мистериозним околностима, 11. августа 1917. године.

Ко је заправо био један од меланхоличних идеолога и главних организатора Сарајевског атентата који је једнако уживао у изучавању песника и филозофа и прављењу бомби?

Можда га је најбоље описао Лав Троцки, који га је упознао у Паризу: „Поред мене у ћошку кафеа ’Ротонда’, у густом диму, седи неки млади Србин. Без обзира на веома шарену публику, човек и преко воље заустави свој поглед на њему. То је једна од оних фигура које као да су створене зато да би код уредних људи изазвале неспокојство. Висок, мршав, али снажан, мрк, са изразом немира и енергије у очима и цртама лица, он оштроумно посматра све и свакога, пожудан утисака из туђег живота, али способан да се не изгуби у њему. Овај млади човек – једва ако су му 23 године – има свој циљ. Он је Србин из Босне и Херцеговине, друг Принципа и Илића...” (Данило Илић, члан Младе Босне).

Професор др Радослав Гаћиновић уступио нам је из породичне архиве документацију о свом славном претку, цитирајући његове речи: „Србски револуционар, ако хоће да побиједи, мора бити умјетник и конспиратор, имати талента за борбу и страдање, бити мученик и завјереник, човјек западних манира и хајдук, који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене”.

Владимир Гаћиновић:Србски револуционар, ако хоће да побиједи, мора бити умјетник и конспиратор, имати талента за борбу и страдање, бити мученик и завјереник

Владимир је рођен у селу Качањ 25. маја 1890. године. Након завршетка основне школе у Билећи, од 1901. похађа гимназију у Мостару. Већ тaдa, у гимназијским данима, оснивао је тајна ђачка удружења и активно учествовао у раду литерарно-филозофских друштава.

Године 1907. Владимир је похађао Богословију у Рељеву, а почетком 1908. постао је члан редакције мостарског листа „Народ” у којој је остао све до анексије Босне и Херцеговине, коју је 5. октобра прогласила Аустроугарска. Лист је тада под притиском цензуре угашен.

Ухапшен је 20. октобра 1908. због јавног отпора окупаторском терору. После изласка из затвора, Гаћиновић преко Црне Горе прелази у Србију. Заједно с младобосанцима Богданом Жерајићем, Драгутином Кокановићем, Ацом Богдановићем и Јовом Гашићем, у Врању завршава обуку за комите. Матурирао је у Првој београдској гимназији у јуну 1910. године и уписао студије књижевности код Јована Скерлића на београдском универзитету.

Као једном од најбољих студената, србска влада даје му стипендију за студије филозофије у Бечу 1911. године.

Исте године у јесен, у Београду се упознаје са Љубом Јовановићем Чупом, уредником „Пијемонта”, листа који је имао можда и највећи утицај на омладину тог времена. По наговору Јовановића, Владимир Гаћиновић ступа у тајну организацију „Уједињење или смрт”, познату и као „Црна рука”.

Поверено му је руковођење борбеном организацијом Босне и Херцеговине и групама студената по Европи. Међутим, већ после мистичног церемонијала приликом примања у организацију, Гаћиновић је осетио да губи нешто од своје револуционарне независности.

У лето 1912. године Владимир Гаћиновић одбија да служи војску у Аустроугарској монархији, због чега се више није могао вратити у отаџбину. Почетком 1913. преко Италије стиже у Швајцарску и у Лозани наставља студије, крећући се у друштву познатих руских револуционара. Сусрет у Лозани с руским социјалистом-револуционаром Марком Андрејевичем Натансоном учврстио је Гаћиновићево уверење да се слобода не стиче без жртава и жртвовања. Током 1913. и 1914. учествује у активностима Младе Босне, величајући Богдана Жерајића, који је после неуспелог атентата на генерала Варешанина у јуну 1910. извршио самоубиство. Тај чин снажно је одјекнуо међу борбеном омладином у БиХ.

Тин Ујевић је о свом пријатељу Владимиру Гаћиновићу оставио следећи занимљив запис: „Имам га још и сада пред очима, какав је долазио у кафе ’Ротонда’: висок, са брчићима и неколико длака на опаљену лицу, са тешким штапом у руци, са црном краватом на крагни, погледом је стрељао далеко из очију које су се кресиле као живи огањ, али, када се човек приближио, видео је у томе погледу толико доброте и кроткости, да је напокон открио да се у том  Херцеговцу сакрива права словенска душа.”

Александар Апостоловски,
Политика