Значај специјалних паралелних односа између Републике Српске и Србије
Пише др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и Војске Републике Српске
Заокупљени анализама опште констелације снага у свету и у региону, понекад заборављамо на важност повезаности Републике Српске и Србије. Подсетимо се на нека питања у вези с тим. Да ли су се довољно користиле и да ли се данас довољно користе уставне и законске могућности повезивања Републике Српске и Србије? У којој мери специјални паралелни односи између Републике Српскеи Србије могу да допринесу очувању уставно-правне позиције Републике Српскеу Дејтонској БиХ? Да ли специјални паралелни односи између Републике Српскеи Србије каскају за процесом евроинтеграција Србије? У којој мери ти односи доприносе економском јачању и Републике Српскеи Србије? Када се међусобно „удаље“ или „приближе“политичари из Републике Српскеи Србије, да ли се тада истиче или се заборави важност специјалних паралелних односа Републике Српскеи Србије? Како процесе евроинтеграција и процесе регионализације у Европи искористити за садржајнију и дубљу повезаност Републике Српскеи Србије, и то све у функцији спречавања централиазације и унитаризације БиХ? Унапређење специјалних паралелних односа између Србије и Републике Српске треба посматрати у њиховој непосредној важности за српске етничке просторе у целини.
У поплави различитих идеја и предлога о (пре)уређењу постјугословенског простора, и уређења односа у БиХ на новим уставно-правним темељима, проистеклим из „Општег оквирног споразума за мир у БиХ“, србска политичка руководства као да нису довољно пажљиво и исцрпно изучила и искористила уставне могућности успоставе специјалних паралелних односа Републике Српскеи Србије. Много је времена потрошено на сукобе изазване тумачењима „слова“ и „духа“ „Дејтонског поразума“, замајавањем различитим предлозима решавања државно-територијалних питања међу постјугословенским државама и народима, који се крећу од идеја стварања „Велике Хрватске“, „Велике Србије“ и „Велике Албаније“, или пак укидања ентитета у БиХ, или стварања три државе на тлу БиХ, подела Србије, Црне Горе и Македоније.(1)
У БиХ је посебно изражен бошњачки концeпт уставног преуређења, тј. централизације и унитаризације БиХ, под доминацијом Бошњака, и укидање ентитета. Повремено се чују захтеви хрватских политичара у БиХ за стварањем трећег – хрватског ентитета, али још увек као недовољно профилисан концепт, који је свакако уперен против Дејтонског уређења БиХ. Дејтонском концепту БиХ, најчвршће је привржена Република Србска, која има врло лоша искуства са насилним променама Устава Дејтонске БиХ. Република Србскасе свим расположивим правним и демократским средствима бори за очување властите уставне позиције и за враћање отетих надлежности. Концепт осамостаљивања Републике Српскеи напуштања БиХ, може бити само као крајња мера за којом би посегнула Република Србска, ако дође до нових радикалних и насилних промена Устава БиХ, ради заштите равноправности србског народа у БиХ. Оживотворење специјалних паралелних односа између Републике Српскеи Србије може бити начин подршке и јачања уставне позиције Републике Српскеу оквирима Дејтонске БиХ.
Још од окончања рата у БиХ и постизања Општег оквирног споразума за мир у БиХ, познатијег као „Дејтонски споразум“, почело се говорити о специјалним паралелним односима Републике Српске и Републике Србије. Одредба Устава БиХ (Анекс IV Дејтонског споразума), саджана у чл III – (Надлежност и односи између институција БиХ и ентитета, тачка 2. Надлежност ентитета под а), у којој се каже: “Ентитети ће имати право да успостављају специјалне паралелне односе са суседним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине“, изазивала је и још увек изазива многе контраверзе.
Од самог почетка, Срби су ову уставну одредбу схватили као могућност и потребу повезивања једино са Србијом. Потпуно разумљиво да нико од Срба није размишљао о могућности таквог истог повезивања са неком другом државом у суседству. Федерација БиХ, као други ентитет у БиХ, није уопште истицала нити потенцирала поменуту уставну одредбу. За Бошњаке, оваква врста уставне одредбе је значила ударац на целовитост БиХ.
Ова одредба је многим Србима, државним и политичким лидерима у Републици Србској, а делимично и у Србији, послужила као мелем на рану, јер је прихватање Дејтонског споразума значило одустајање од Републике Српскекао независне и међународно признате државе, или пак од њеног уједињења са Србијом. Ову уставну одредбу Република Србскаје прихватила оберучке и од самог почетка имплементације Дејтонског споразума инсистирала је на овом питању. Уставна могућност да Република Србскауспостави специјалне паралелне односе са Србијом била је нека врста компензације за државност и самосталност коју је Република Србскастекла Даном формирања и коју је уживала током рата, све до потписивања Дејтонског споразума. Такође, успостава специјалних паралелних односа са Србијом омогућила је Републици Србскојда се нађе уз „скуте“ Србије, и да се очува духовно јединство, култура, традиције, унапреди економска и привредна сарадња, те да се на тај начин лакше превлада државно-територијална подељеност једног истог народа.
Као што рекосмо, ова уставна могућност о успостави специјалних паралелних односа између Републике Српскеи Србије, иако није реализована у пуном капацитету, изазивала је и изазива подозрење бошњачких политичких кругова. Наиме, многи бошњачки аутори се не слажу ни у етимолошком значењу неких појмова. Бошњаци кажу да није реч о специјалним паралелним односима, него о посебним паралелним односима. За овакву врсту тумачења служе се преводом енглеске речи special. Они ову енеглеску реч, која се налази у оригиналу текста Дејтонског споразума, Анекс IV, преводе са речју посебан. Можда ова реч за њих изазива мање болних конотација, повезаних са „угрожавањем интегритета БиХ“, или пак давањем неког „специјалног статуса Републици Србскоју односима са Србијом“, чиме се, по њима, задире у „међународно правни субјективитет БиХ“.
Ово је све у непосредној вези са спољном политиком коју треба да води БиХ. С обзиром на чињеницу да читава структура унутрашњег уређења БиХ почива на консензусу три конститутивна народа (Бошњаци, Хрвати и Срби) и субјективитету споразума два ентитета, Републике Српскеи Федерације БиХ, у вођењу спољне политике о овоме се мора посебно водити рачуна. Међутим, Република Србскарасполаже са међународноправним субјективитетом, који је sui generis, и који се остварује на два нивоа и то: 1) на нивоу самог ентитета (могућност склапања споразума о специјалним паралелним односима и закључења међународних уговора уз сагласност Парламентарне скупштине БиХ, као и могућност да Народна скупштина Републике Српскеодлуку Председништва БиХ прогласи деструктивном по витални интерес ентитета; и 2) наравно на нивоу БиХ, кроз одлучивање у Председништву БиХ (клаузула заштите виталног националног интереса) и Парламентарну скупштину БиХ (одлучивање путем ентитетског гласања у Представничком дому, као и одлучивања у Вијећу народа Парламентарне скупштине).
Дакле Република Србска, приликом доношења споразума о специјалним паралелним односима, једино мора водити рачуна да споразуми не смију ићи на штету суверенитета и територијалног интегритета БиХ. Република Србсканема никакву уставну обавезу, која би проистицала из Устава БиХ, да тражи и прибави сагласност било ког органа БиХ у вези споразума о специјалним паралелним односима.
Ради стручне, логичне и практичне коректности треба се позабавити и самим појмом паралелни односи. Одакле се изводи овај појам у контексту пуног назива о успостављању специјалних паралелних односа? У односу на кога или шта је реч о паралелним односима? Сам појам паралелан или упоредан је најчешће присутан у геометрији. Придев упоредан, пак, има и значење – „који се креће један поред другога, који тече истовремено с другим“. У Уставу БиХ, о значењу паралелних односа нема допунских појашњења. Могли бисмо рећи да се паралелни односи које успоставља један ентитет у БиХ са суседном државом одвијају са још неким односима који се успостављају између БиХ и суседне државе. Истини за вољу, између БиХ и Србије постоје дипломатски односи, одговарајуће политичке, економске и привредне везе. Оне су успостављене и делимично се реализују преко органа БиХ, а делимично преко органа ентитета. Управо специјални паралелни односи између Републике Српске као ентитета у БиХ и Србије треба да буду главни садржај и окосница односа између Србије и БиХ.
Није неопходно ради одређене равнотеже да се успоставе слични односи између Србије и Федерације БиХ, као другог ентитета у БиХ, уколико за то не постоји објективна потреба и обострани интерес. Због тога су односи између Републике Српскеи Србије уистину специјални или посебни, јер се односе на области животно важне за србски народ. Када је поменута уставна одредба унета у Устав БиХ, сигурно је да су „уставописци“ имали на уму важност повезивања србског народа у БиХ са Србијом. Управо ова уставна одредба у Уставу БиХ нуди велику могућност Републици Србскоји србском народу да своју територијалну подељеност компензује кроз разноврсне облике сарадње и међусобне помоћи, како би се остварило пуно јединство србског народа на духовном, културном, образовном, научном, економском, привредном и другим плановима.
Наставиће се…
(1) Timothy Less, Dysfunction in the Balkans, Бивши шеф канцеларије Британске амбасаде у Бања Луци, „Foreign affairs“.
Пише др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и Војске Републике Српске
Фонд стратешке културе
